„Zajedno sami“ – kada svako u porodici beži u svoj svet
Drugačiju, ali podjednako zahtevnu temu donosi film „Zajedno sami“, u režiji Alija Vatansevera, koprodukcija Turske, Grčke i Rumunije.
Ostvarenje prati tinejdžera koji boluje od neizlečive bolesti i povlači se u virtuelnu stvarnost, dok njegovi duboko religiozni roditelji pokušavaju da pronađu odgovore na pitanje kako se suočiti sa njegovom odlukom i mogućnošću da sam odlučuje o završetku života.
Vatansever je otkrio da je inspiraciju pronašao tokom rada na prethodnom filmu „SAF“, kada mu je otac pokazao novinski članak o slučaju u kojem je otac ubio teško bolesnog sina. Ta priča ostavila je snažan utisak na reditelja i navela ga da razmišlja o granicama ljudske patnje, slobodi izbora i humanosti.
– Mene uvek interesuje humanost nečijeg izbora, odnosno humanost same te situacije – objasnio je Vatansever.
Reditelj je naglasio da ga nije toliko zanimala sama bolest, koliko činjenica da je ona u terminalnoj fazi i da lekari više ne mogu da pomognu. U središtu priče nalazi se porodica koja na istu situaciju reaguje na potpuno različite načine.
Dok je dečak prihvatio da umire i utočište pronalazi u virtuelnoj stvarnosti, majka se okreće društvenim mrežama, a otac veri. Roditelji, iako žele da pomognu svom detetu, nastavljaju da se nadaju i pokušavaju da ga zadrže u životu, dok on pokušava da se pomiri sa sopstvenim stanjem.
– Ono gde, u stvari, dolazi do sukoba u porodici jeste da povlače tog bolesnika nazad u život. On je prihvatio činjenicu da umire, ali oni nisu – rekao je reditelj.
Upravo u tome nalazi se suština naslova „Zajedno sami“. Članovi porodice fizički su bliski, ali svako od njih prolazi kroz sopstvenu borbu, ne uspevajući u potpunosti da razume ono kroz šta prolaze ostali.
Vatansever smatra da je važno prihvatiti i činjenicu da je čovek, uprkos podršci koju ima, u pojedinim trenucima ipak sam.
– Mislim da je upravo odgovor u tome da prihvatimo činjenicu da jesmo sami. Da smo svi stvarno sami. I da, na kraju krajeva, i jesmo u toj usamljenosti, i najljudskiji, i najčovečniji – najbitnije je to prihvatiti – poručio je reditelj.
Ipak, Alija nije želeo da napravi film koji publiku ostavlja isključivo pred izborom između nade i beznađa. Njegova namera bila je da pronađe i treći put, prihvatanje trenutka u kojem se nalazimo i mogućnost da, uprkos teškim okolnostima, budemo prisutni jedni za druge.
Govoreći o beogradskoj publici, reditelj je rekao da svoje filmove doživljava kao javnu svojinu nakon što se završi dugogodišnji proces rada na njima. Dodao je da je na ovom filmu radio oko pet godina, uključujući period pandemije i bolest svoje majke.
