„Ni posle 136 godina nismo naučili da tuđa intima ne sme biti oružje“
Film „Milica Tomić“, u režiji Sonje Rakić i Nikole Spasića, donosi igrano-dokumentarnu priču o ženi čiji su život, javni rad i doprinos borbi za prava žena gotovo izbrisani iz kolektivnog sećanja nakon Drugog svetskog rata. Scenario Milanke Gvoić oživljava sudbinu Milice Tomić, ćerke Svetozara Miletića i supruge Jaše Tomića, čiji je život obeležio jedan od tragičnih političkih sukoba s kraja XIX veka.
O tome na koji način je oblikovala lik Milice Tomić i zbog čega je važno da se danas ponovo govori o njenom životu i nasleđu, razgovarali smo sa scenaristkinjom Milankom Gvoić.
Jedno devojačko pismo postalo je povod za političku ucenu i tragediju koja je potresla Novi Sad. Kako je moguće da nešto tako intimno postane oružje u političkom obračunu?
– I dalje postavljam sebi upravo to pitanje. Pokušavam da zamislim kako se osećala jedna mlada žena iz ugledne porodice, u vremenu u kojem je čast bila važnija nego danas, dok čitav Novi Sad „pretresa“ njeno ljubavno pismo i nagađa šta u njemu piše. Za mene je takav postupak nedopustiv, a jedna Jašina replika oslikava upravo ono što mislim: ne treba da se stidi devojka koja je pismo napisala, nego oni koji su sebi dali za pravo da ga čitaju. Ne postoji opravdanje za iznošenje tuđe intime u javnost. Ovih dana, kada je ta tema ponovo postala aktuelna za mene, pitam se kako je moguće da ni posle 136 godina nismo naučili da tuđa intima ne sme biti sredstvo nikakvog pa ni političkog obračuna.
Smatrate li da je Milica Tomić ostala u senci tragedije koja je obeležila njen život, zbog čega je javnost zaboravila koliko je bila značajna kao novinarka i borkinja za prava žena?
– Milica se, zapravo, oporavila od svega što je doživela u ranoj mladosti, a po povratku njenog supruga iz zatvora pokazala je svoj puni potencijal, kako u novinarstvu tako i u humanitarnom radu. Nažalost, mnoge znamenite ličnosti iz njenog vremena, i žene i muškarci, pale su u zaborav. Mislim da je za to odgovorna levičarska diktatura u kojoj smo živeli posle Drugog svetskog rata, čije posledice osećamo i danas. Posleratnoj komunističkoj eliti nije bilo potrebno sećanje na građansko društvo, a posebno ne na ljude kojima je u fokusu bila borba za nacionalna prava.
Da li ste tokom pisanja scenarija imali osećaj da priča o Milici Tomić nije samo priča o prošlosti već i upozorenje za današnje društvo, u kojem se privatnost, ugled i istina često koriste kao oružje?
– Da, svakako. Menjaju se okolnosti i načini na koje se neko javno diskredituje, ali ostaje pitanje da li iko ima pravo da to čini.
