Otvorena pitanja budućnosti evropskog filma
Susret sa novinarima obeležio razgovor sa članovima žirija Evropskog takmičarskog programa: Jasminom Durakovićem, Janijem Bojadžijem i Borisom Trbićem.
U središtu njihovih razmišljanja našla su se pitanja budućnosti evropskog filma, odnosa prema publici, načina finansiranja i sve većih problema sa distribucijom.
Posebnu pažnju na konferenciji privukao je razgovor sa članovima žirija Evropskog takmičarskog programa, koji čine Jasmin Duraković, Jani Bojadži i Boris Trbić. Njihove ocene ovogodišnje selekcije otvorile su širu raspravu o stanju evropskog filma, njegovoj povezanosti sa publikom, kreativnim slobodama i mogućnostima da ostvari značajniji uspeh izvan granica zemlje u kojoj je nastao.
Predsednik žirija Jasmin Duraković, filmski autor iz Sarajeva, novinar i producent, podsetio je na svoju dugogodišnju povezanost sa FEST-om. Festival pamti još iz mladosti, kada je dolazio kao filmski kritičar, a kasnije i kao producent.
– Prvi put sam bio na FEST-u 1980. godine, ako se dobro sećam, i mnogo toga me vezuje za ovaj festival. Tada sam bio mladi filmski kritičar, a kasnije i producent. Drago mi je što sam danas ovde sa kolegama i što možemo da budemo deo FEST-a i gledamo filmove. Želeo bih da pohvalim Dragana Jeličića, koga poznajem godinama. Njegov izbor od 115 filmova impresivan je ne samo po brojnosti već i po programskim celinama. To je zaista dobar presek regionalne, evropske i svetske kinematografije – rekao je Duraković.
Govoreći o zadatku žirija, istakao je da ovogodišnja evropska selekcija donosi raznovrsne autorske rukopise, stilove i žanrove, ali i priče koje odražavaju probleme savremenog evropskog društva. Među njima su političke teme, rat i društveni sukobi, ali i porodični odnosi koji se izdvajaju kao jedna od najzastupljenijih tema.
Duraković smatra da je važno što su u programu zastupljeni i žanrovski filmovi, jer evropska kinematografija ne bi trebalo da se ograničava samo na autorska ostvarenja namenjena uskom krugu gledalaca.
Na pitanje o budućnosti evropskog filma, naročito u vreme kada bioskopi gube deo publike, a digitalne platforme menjaju način na koji se filmovi gledaju, Duraković je ukazao na problem sve slabije prepoznatljivosti evropskih autora izvan njihovih matičnih sredina.
Podsetio je na tezu producenta Džerija Brukhajmera, koji je svojevremeno kritikovao evropske filmske politike, smatrajući da je festivalski art-film doprineo udaljavanju publike od evropske kinematografije.
– To je zanimljiva teza o kojoj možemo da raspravljamo. Ono što je meni interesantno u ovogodišnjoj selekciji jeste da imamo niz veoma dobrih autorskih filmova koji ponovo razmišljaju o publici. Važno je napraviti autorski film koji će pronaći put do gledalaca. Mislim da je najveći problem evropskog filma danas upravo publika. Imamo velike autore, ali sve manje poznajemo jedni druge. Kada bismo danas nekoga u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Češkoj ili Poljskoj pitali da navede ime nekog savremenog poljskog reditelja, verujem da bi malo ljudi znalo odgovor – istakao je Duraković.
Prema njegovim rečima, evropska kinematografija u velikoj meri je izgubila publiku tokom poslednjih dvadeset godina. Koprodukcije jesu omogućile saradnju filmskih autora iz različitih zemalja, ali nisu rešile problem distribucije i dostupnosti filmova.
– Nekada se znalo za Vajdu i češke reditelje. Danas je taj komunikacijski lanac oslabljen. Gotovo da ne možemo da napravimo film bez koprodukcije, ali evropski film je u velikoj meri izgubio publiku, i to ne samo domaću. Streaming platforme možda donekle popravljaju situaciju, ali problem i dalje postoji – ocenio je Duraković.
Dodao je da uspeh pojedinih nacionalnih kinematografija zavisi i od trenutka u kojem njihovi autori uspeju da privuku međunarodnu pažnju. Rumunski film je, prema njegovom mišljenju, tokom prethodnih petnaestak ili dvadeset godina ostvario veliki prodor na festivalima, dok su druge kinematografije ostale u drugom planu.
Ipak, ključni problem vidi u distribuciji, jer kvalitetni filmovi često ne uspevaju da dođu do publike izvan zemlje u kojoj su nastali.
– Pored promena u interesovanju i filmskim trendovima, veliki problem je model distribucije u Evropi. Bioskopsku i televizijsku distribuciju sve više potiskuje komercijalizam, a evropski film u toj utakmici gubi – upozorio je Duraković.
Boris Trbić, koji već 34 godine živi i radi u Melburnu, u Australiji, filmski je predavač i stručnjak za istoriju filma, medije i scenaristiku. Njegovo akademsko i profesionalno iskustvo obuhvata i proučavanje dokumentarnog i palestinskog filma.
Učešće u žiriju FEST-a za njega je, kako je objasnio, bilo posebno iskustvo, a oduševljen je i raznovrsnošću ovogodišnje selekcije.
– Moja situacija je prilično jedinstvena. Putovao sam sa majkom, koja ima 85 godina, preko Dohe, a tamo postoje različiti akteri uključeni u ovaj novi rat. Dan ili dva nakon dolaska čuo sam se sa Draganom Jeličićem, koga nisam video 35 godina. Zajedno smo studirali, iako ne na istom smeru, još u vreme kada su dinosaurusi lomili Zemljinu koru. Pozvao me je da budem član žirija i zaista uživam u tome – rekao je kroz osmeh Trbić.
Posebno je istakao da ovogodišnji evropski filmovi donose ozbiljne porodične priče, koje se ne oslanjaju samo na aktuelne društvene teme i ispunjavanje kriterijuma za dobijanje sredstava, već pokušavaju da prikažu stvarne ljudske probleme.
– Porodične priče su zaista veoma zanimljive. One više nisu samo površne priče koje se bave određenim temama da bi zadovoljile kriterijume fondova. Sada su to ozbiljne priče o deci sa posebnim potrebama, roditeljima koji umiru ili samohranim roditeljima koji se zaista trude da svojoj deci budu i otac i majka, uprkos sudbini. To su filmovi koji pokušavaju da pokažu određenu zrelost, iako evropski film nikada nije bio, niti će biti, potpuno oslobođen političkih pritisaka – ocenio je Trbić.
Ukazao je i na sve teže uslove finansiranja evropskih i svetskih filmskih projekata. Veliki broj koproducenata postao je neophodan da bi se obezbedio budžet, što pokazuje koliko je novac postao ograničavajući faktor za autore.
Kao primer naveo je palestinsku kinematografiju, u kojoj su za realizaciju pojedinih projekata potrebne brojne međunarodne saradnje. Ipak, smatra da je važno podržavati autore koji uspevaju da pronađu svoj izraz uprkos sve složenijim produkcionim uslovima.
– Novca je sve manje, a to je očigledno. Zato je važno posmatrati autore koji dolaze na FEST, njihovu snagu unutar produkcionog i globalnog festivalskog kruga, kao i nove pravce razvoja filma. Kinematografija neće nestati, ali već decenijama prolazi kroz krizu. To vidimo po posećenosti, entuzijazmu i generacijama koje dolaze u bioskope. Ipak, nadamo se da će ovi filmovi uspeti da privuku novu publiku i pomognu joj da prepozna sopstvene potrebe – rekao je Trbić.
Za njega je ovogodišnja selekcija važna i zato što spaja različite filmske tradicije i autore. Pored savremenih ostvarenja, u pojedinim filmovima prepoznaje odjeke velikih evropskih reditelja, poput Bergmana i Bresona.
Međutim, kada je reč o budućnosti kinematografije, Trbić smatra da je neophodno ponovo uspostaviti vezu između filma i čoveka, odnosno između priče na ekranu i iskustva gledaoca.
Na pitanje koliko su glumci važni za uspeh filma i da li je ime poznatog reditelja ili glumca presudno za odluku publike da kupi kartu, Trbić je izneo jasan stav.
– Pripadam školi koja smatra da je film umetnost u čijem je središtu glumac i njegovo ljudsko prisustvo. Ako toga nema, onda to nije film, već žurnal, reportaža ili neki drugi sadržaj. Za mene je glumac početak i kraj svega kada govorimo o umetnosti. Iako studente učimo da je film umetnost jednog čoveka, odnosno reditelja, ja ne mislim tako. Središte moje umetnosti je glumac, ljudsko prisustvo – naglasio je Trbić.
Prema njegovom mišljenju, evropska i balkanska kinematografija tokom poslednjih dvadeset godina previše su pažnje posvetile različitim zahtevima i kriterijumima finansijera, dok su ljudskost i priče sa kojima publika može da se poistoveti često ostajale u drugom planu.
– Zaboravili smo ljudsko prisustvo u filmu. Postalo je važno da se ispune različiti kriterijumi, da film ima ovo ili ono, ali često u njemu nema čoveka, nema ljudskosti i ljudske priče. Sa čim gledalac treba da se identifikuje? Možete da ispunite sve što evropski fondovi traže, ali ako nema filma, onda nema ni razloga da publika dođe u bioskop. Mislim da je osnovni problem u tome što više ne pravimo priče sa kojima se mi i većina gledalaca možemo poistovetiti – rekao je Trbić.
Smatra da se autori na kompromise često odlučuju jer na drugi način ne mogu da obezbede novac za realizaciju svojih projekata.
– Ne pravimo takve priče zato što drugačije ne možemo da finansiramo filmove. Onda pravimo kompromis. Kao reditelj, kažem sebi da je bolje da snimim film kakav se od mene traži nego da ne snimim nikakav. U tome je problem – objasnio je.
Trbić je posebno oštro kritikovao evropski sistem distribucije, za koji smatra da često postoji samo na papiru, dok filmovi za koje su obezbeđena sredstva ne uspevaju da stignu do šire publike.
– Taj takozvani evropski sistem distribucije kinematografije, po mom mišljenju, zapravo ne funkcioniše. Filmovi koji bi trebalo da se prikazuju u specijalizovanim bioskopima često se prikazuju u neodgovarajućim terminima ili se uopšte ne prikazuju. Distributer može da prikaže da je film distribuirao, da uzme svoj novac i da se tu sve završi. A publika ga nikada ne vidi – ocenio je Trbić.
Ipak, ne smatra da je situacija beznadežna. Kao dokaz da publika i dalje želi da gleda domaće i regionalne filmove naveo je uspeh pojedinih komercijalnih ostvarenja koja su uspela da privuku veliki broj gledalaca širom regiona.
– Nije sve tako crno. Kada postoje ljudi koji su spremni da ispričaju svoju priču, vidimo da ona može da stigne do publike. Filmovi koji uspeju da privuku milion, milion i po ili čak dva i po miliona gledalaca u regionu pokazuju da je moguće napraviti film koji će pronaći svoju publiku, pa i zaraditi novac. Zašto čovek ne bi mogao da živi od svog posla? Mislim da je to suština – rekao je Trbić.
Na kraju je izneo i najoštriju ocenu stanja u evropskoj kinematografiji, poručivši da odgovornost za udaljavanje publike od bioskopa ne treba prebacivati na gledaoce.
– Mi smo oterali publiku iz bioskopa. Mi, filmski stvaraoci, krivi smo i odgovorni za to. Publika ne može da bude kriva niti odgovorna. Ne treba da tražimo problem tamo gde ga nema. Publika je ovde, publika nam valja. Valjda ne valjamo mi – zaključio je Trbić.
Treći član žirija, Jani Bojadži, makedonski reditelj, scenarista, producent i profesor filmske i televizijske režije, takođe je ukazao na razlike između istočnoevropske i zapadnoevropske kinematografije.
Govoreći o utiscima nakon gledanja filmova iz takmičarskog programa, Bojadži je ocenio da zapadnoevropski film često poseže za već obrađenim temama, dok u istočnoevropskim ostvarenjima pronalazi neposredniji odnos prema svakodnevnom životu i problemima sa kojima se publika može identifikovati.
– Često dolazim u Srbiju, a u Beograd možda dva puta mesečno, i drago mi je što sam na FEST-u. Pred nama je ozbiljan posao, jer treba da pogledamo 21 film. Ono što me je posebno zaokupilo jeste jasna podela između istočnog i zapadnog evropskog filma. Imam utisak da zapadna kinematografija često troši ono što već ima u sebi, odnosno ponavlja teme koje su obrađene mnogo puta. U Makedoniji bismo rekli da je to „podgrevanje jučerašnjeg ručka“ – rekao je Bojadži.
Ipak, naglasio je da među evropskim filmovima ima izuzetnih ostvarenja, ali da se u filmovima istočne Evrope češće pronalazi neposredna veza sa životom, likovima i njihovim problemima.
– Tamo gde je živ život, možemo da se identifikujemo sa mestom i vremenom radnje, sa karakterima i konfliktima. Možemo da razumemo šta te ljude muči i šta ih čini srećnim. Možda je najvažnije to što su gotovo sve priče, čak i one smeštene u prošlost, porodične priče. Porodica je nukleus društva i, čini mi se, upravo je njeno stanje ono što brine i istok i zapad Evrope. Porodica je nit koja u ovom trenutku povezuje te dve filmske tradicije – istakao je Bojadži.
Prema njegovim rečima, posebno su ga zainteresovali filmovi u kojima rat razdvaja članove porodice, ali i oni koji pokazuju da, uprkos sukobima i tragedijama, porodica ponekad uspeva da se ponovo okupi i pronađe sreću.
Takve priče, smatra Bojadži, pokazuju da film i dalje ima snagu da govori o univerzalnim ljudskim iskustvima, bez obzira na to iz koje zemlje dolazi ili kojoj filmskoj tradiciji pripada.
Ovogodišnji FEST tako je, kroz razgovore sa autorima i članovima žirija, otvorio niz pitanja o položaju filma u savremenom društvu. Od bezbednosti i moći medija, preko klimatskih promena i istorijskog nasleđa, do problema finansiranja, distribucije i gubitka publike, zajednička nit svih ovih razgovora bila je potreba da film ponovo uspostavi neposrednu vezu sa čovekom i njegovim iskustvom.
