„Poslednji poziv“: Sistem se štiti na račun običnog čoveka
Grčki reditelj Šerif Fransis predstavio je film „Poslednji poziv“, čija je radnja smeštena u novogodišnju noć 1999. godine, u vreme kada se svet pripremao za ulazak u novi milenijum. Priča o talačkoj krizi, koja se odvija pred očima javnosti, inspirisana je stvarnim događajem iz grčke istorije, a kroz nju se otvaraju pitanja bezbednosti, rada policije i uloge medija u kriznim situacijama.
Govoreći o nastanku filma, Fransis je objasnio da ga je na ovu priču podsetio događaj kojem je i sam prisustvovao kao televizijski gledalac.
– Inspirisao me je stvarni događaj iz istorije Grčke, kada je begunac, bežeći od policije, upao u privatni stan i uzeo porodicu za taoce. Imao je ručnu bombu i bio je pod dejstvom heroina, a čitav događaj prenošen je uživo na televiziji. Sećam se da sam to gledao i da je na mene ostavilo snažan utisak. Radnju filma smestili smo u 1999. godinu, u novogodišnju noć pred ulazak u novi milenijum, kako bismo simbolično dočarali prelazak u novi svet i novo vreme – objasnio je reditelj.
Iako je od događaja koji ga je inspirisao prošlo više od četvrt veka, pitanja koja film postavlja nisu izgubila na aktuelnosti. Naprotiv, prema Fransisovim rečima, svet danas nije nužno bezbednije mesto, a problemi na koje ukazuje njegovo ostvarenje i dalje su prisutni.
– Ne mislim da živimo u bezbednijem vremenu. Pitanja koja film otvara, bezbednost, način na koji policija radi i problemi povezani sa medijima, i dalje su veoma aktuelna. Zato smo film ostavili nezavršenim – rekao je Fransis.
Upravo mediji imaju značajnu ulogu u njegovom ostvarenju. U trenutku kada se odvija talačka kriza, novinar se, sticajem okolnosti, nalazi u poziciji da preuzme ulogu pregovarača, jer sistem nema odgovarajuće stručnjake koji bi mogli da odgovore na takvu situaciju.
Reditelj je, govoreći o odnosu tradicionalnih i društvenih medija, istakao da društvene mreže ponekad uspevaju da otkriju nepravde o kojima se u klasičnim medijima ne izveštava dovoljno, bilo zbog interesa, bilo zbog pokušaja da se zaštite određeni centri moći.
– Glavna rasprava koju ovaj film pokreće odnosi se na činjenicu da policija tada nije imala pregovarače niti stručnjake za takve situacije. Zbog toga je reporter, hteo-ne hteo, morao da preuzme tu ulogu. Društvene mreže imaju moć da skrenu pažnju na nepravde o kojima tradicionalni mediji ne izveštavaju, ponekad zato što žele da zaštite određene interese ili nametnu sopstvenu interpretaciju događaja. U tome je njihova važnost: otkrivaju nam stvari za koje inače možda ne bismo ni saznali. Film govori upravo o tome kako sistem pokušava da zaštiti samog sebe, čak i kada su zbog toga ugroženi bezbednost i životi jedne porodice – istakao je Fransis.
Reditelj je priznao da prilikom pisanja scenarija nije želeo detaljno da proučava druge talačke krize, jer mu je bilo važno da pronađe ravnotežu između stvarnog događaja i umetničke slobode.
– To nije bila pojava karakteristična samo za devedesete godine prošlog veka. Kada sam pisao scenario, morao sam da odlučim koliko želim da se oslonim na stvarne događaje, a koliko da sebi dozvolim slobodu. Odlučio sam da napravim sopstvenu priču, jer sam tako mogao da dodam ili izostavim određene elemente i oblikujem film onako kako sam želeo. Nisam želeo previše da istražujem druge slučajeve – objasnio je.
Interesovanje publike za filmove inspirisane istinitim događajima često je veliko, a „Poslednji poziv“ ostvario je zapažen rezultat u Grčkoj. Fransis kaže da ga je prijem publike prijatno iznenadio.
– Film je prošao mnogo bolje nego što sam očekivao. Nedeljama je bio prvi na bioskopskim blagajnama, a broj prodatih ulaznica premašio je 200.000. Zaista nisam očekivao takav rezultat – rekao je reditelj.
Ipak, uprkos uspehu i otvorenim pitanjima koja ostaju nakon gledanja, nastavak filma nije u planu. Nezavršenost priče ima sasvim drugu svrhu, da gledaocu ostavi prostor za razmišljanje o sistemu koji, prema Fransisovom mišljenju, uvek pronalazi način da zaštiti sebe.
– Poenta je upravo u tome da film ostane nezavršen i prenese poruku da će sistem, mediji i vlada uvek pokušavati da zaštite sebe na račun običnog čoveka. To nije problem samo Grčke, već čitavog sveta – poručio je Fransis.
Otkrio je i da voli da pogleda svoje filmove u bioskopu, ali da ga tada manje zanima ono što se dešava na platnu, a mnogo više reakcija gledalaca.
– Gledao sam film na premijerama, a kasnije sam sa suprugom kupio karte i otišao da ga pogledam sa ljudima koji su platili ulaznice. Ne gledam toliko sam film jer već znam šta se događa na ekranu. Posmatram publiku i njene reakcije. Bilo mi je drago da vidim da film drži pažnju, da angažuje gledaoce i da su im oči sve vreme prikovane za ekran – zaključio je reditelj.
