Glumačka karijera počela u Beogradu
Gost konferencije bio je i nemački glumac Čarli Hibner, zvezda filma „Heroj Berlina“, koji je otkrio da njegov povratak u Beograd ima i posebno lično značenje.
U glavnom gradu Srbije poslednji put je bio 1990. godine, kada je putovao kroz Beograd, Sarajevo i Ljubljanu.
– Posle toga nisam dolazio, tako da mi je drago što sam sada ponovo ovde – rekao je Hibner.
U filmu igra Mihu, čoveka čiji se život menja nakon što mu u videoteku dolazi nepoznati čovek sa neverovatnom pričom.
– Priča govori o Mihi, videotekaru u Berlinu, čiji posao propada zbog pojave novih tehnologija i koji nekako ne može da pronađe svoje mesto. Bio je panker devedesetih, a kasnije je postao neka vrsta društvenjaka bivšeg pankerskog staža. Onda odjednom u njegovu videoteku dolazi čovek i kaže:”Vi ste spasli 127 ljudi.”
Iza te priče otvaraju se događaji iz 1986. godine, tajne službe, Istočni Berlin, socijalizam i traumatična prošlost, ali sve je ispričano uz mnogo komičnih elemenata.
Hibner danas iza sebe ima višedecenijsku karijeru u pozorištu i oko četvrt veka iskustva na filmu. Ipak, zanimljivo je da je odluku da postane glumac doneo upravo tokom putovanja na prostoru bivše Jugoslavije.
– Radio sam u Berlinu, Hamburgu i Cirihu. Ali zanimljivo je da se odluka da budem glumac upravo desila tokom moje posete Beogradu, Sarajevu i Ljubljani – prisetio se.
Tokom putovanja razgovarao je sa prijateljem koji mu je objasnio da je gluma profesija koja može da se studira.
– Dolazim iz farmerske, odnosno zemljoradničke porodice. Kada mi je rekao da gluma može da se studira i da je to prava profesija, rekao sam:“U redu, neću da budem zemljoradnik, biću glumac.” I drago mi je što je tako.
Hibner je govorio i o tome koliko je danas teško živeti od glume, ali i o promenama koje u filmsku industriju donosi veštačka inteligencija.
– Pre 10 ili 20 godina situacija sa glumom i sa tim koliko je lako biti glumac i živeti od toga sigurno je bila kudikamo jednostavnija nego što je danas – rekao je.
Koliko se tehnologija promenila, imao je priliku da oseti i na sopstvenoj koži. Tokom završetka jednog filma doživeo je situaciju u kojoj je veštačka inteligencija praktično „odigrala“ scenu umesto njega.
– Sedamo, radimo neki dab i, kada završimo snimanje, drugi asistent režisera mi kaže:”Hajde sad pogledaj na ekran, nemoj da me ubiješ, molim te.” Pogledam na ekran i vidim sebe kako glumim scenu koju nisam glumio, odnosno koja nije bila snimljena – ispričao je Hibner.
Ekipa je, kako je objasnio, pronašla njegov ranije snimljen glas koji je bolje odgovarao slici, a zatim je uz pomoć tehnologije prilagođena scena.
– U režiji su uspeli da pronađu neki moj glas iz sinhronizacije koji je bolje odgovarao slici nego ono što je bilo snimljeno, a onda su odlučili da prepuste veštačkoj inteligenciji da prilagodi sliku, odnosno napravi ili ponovo napravi tu scenu. Kada se to desilo, pomislio sam:”Evo ga, kraj.”
