Predstavljen skandinavski film „Tihi pčelar“
Na FEST-u je predstavljen i švedski film „Tihi pčelar“, a gost konferencije za novinare bio je glumac i scenarista Adam Lundgren. Film donosi porodičnu dramu o ocu i ćerki koji dele isti bol, ali o njemu gotovo da ne razgovaraju. Upravo ta tišina između njih postaje jedan od najvažnijih elemenata priče.
– U pitanju je porodična drama. Priča se vrti oko oca i ćerke koji dele zajednički bol, o kojem u stvari ne razgovaraju, barem on ne razgovara. Poenta je bila da se vratimo tom nekom toplom osećanju i da to osećanje probudimo u svima nama. To je zemaljska, topla ljudska priča – rekao je Lundgren.
Osim što je tumačio glavnu ulogu, Lundgren je učestvovao i u pisanju scenarija, što mu je, kako kaže, pomoglo da dublje izgradi svoj lik. Ipak, najveći izazov bio je jezik, odnosno dijalekat koji je morao da savlada za potrebe uloge.
– Stalno sam imao priliku da učestvujem u procesu i zajedno sa rediteljem razvijam likove. Ali ono što je definitivno bio najveći izazov jeste apsolutno različit akcenat, odnosno dijalekt švedskog koji govorim u filmu u odnosu na ono kako inače pričam švedski. To je kao da skoro govorim norveški – objasnio je glumac.
Da bi savladao govor, Lundgren je mesecima radio sa trenerom za akcenat, snimao svoje dijaloge i preslušavao ih kako bi uočio greške.
– Otac devojke koja igra moju ćerku u filmu iščitao mi je sve moje dijaloge koje sam nasnimio. Onda sam snimao sebe dok vežbam i gledao gde grešim – ispričao je.
„Tihi pčelar“ nije samo priča o odrastanju ćerke već i oca, koji se suočava sa sopstvenim gubitkom. Film govori o smrti supruge i majke, ali bol nije predstavljen kroz velike izlive emocija, već kroz svakodnevni odnos dvoje ljudi koji pokušavaju da nastave život.
– Ovo nije samo film o odrastanju ćerke, nego i oca na neki način. Meni je jako teško da kažem sa kojom emocijom ili osećanjem bih voleo da vas ostavim nakon filma. Ono što je kod mene probudilo jeste neka melanholija, melanholični bol i žal, ali uz tu ljudsku toplinu koju nam film omogućava da spoznamo u povezivanju dva lika kroz zajednički bol, iako ne govore o tome šta se desilo, nego kroz neke sasvim obične životne situacije – rekao je Lundgren.
A upravo pitanje kako se živi sa gubitkom provlači se kroz celu priču. Lundgren ne veruje da se bol uvek može potpuno prevazići.
– Ono što se verovatno dešava u takvim situacijama jeste da čovek jednostavno nauči da živi nekako sa tim bolom – rekao je.
Ipak, kada bi mogao da bira jednu emociju sa kojom želi da publika napusti salu, to ne bi bila tuga, već potreba za bliskošću.
– Želeo bih da pozovu svoje roditelje. Ako je išta moguće, onda to. Jer nekad bol možete prevazići, ne samo razgovorom. Ja bih razgovarao, definitivno, o tome što se desilo. Ja sam takav, ja prerađujem na taj način bol. Ali možda i razgovarate o sportu ili o nečem trećem. Važno je samo da se razgovara – zaključio je Lundgren.
