“Generalno, kao društvo, imamo problem sa kontinuitetom”
Film „Milica Tomić“, o životu žene čije je ime ostalo u senci istorijskih događaja i poznatijih ličnosti, predstavili su reditelj i producent Nikola Spasić i scenaristkinja i producentkinja Milanka Gvoić.
Priča počinje događajem iz 1890. godine, kada politički sukob na železničkoj stanici u Novom Sadu prerasta u tragediju. Međutim, iza tog dramatičnog događaja nalazi se i priča o mladoj ženi koja je, suočena sa teškim životnim okolnostima, morala da preuzme odgovornost i nastavi posao svog oca, Svetozara Miletića.
Nikola Spasić otkrio je da je želju da snimi film dobio još 2015. godine, dok su prva sredstva Filmskog centra Srbije stigla 2019. godine. Motiv za bavljenje ovom temom pronašao je i u činjenici da se istorijski obrasci ponavljaju, dok pojedine ličnosti i događaji ostaju nedovoljno poznati.
– Prošlo je nekih sto godina, ili malo više od toga, a mi o tome ne znamo ništa – rekao je Spasić, ukazujući na to koliko je važno ponovo otvoriti priče koje su vremenom pale u zaborav.
Iako je bila ćerka Svetozara Miletića, čiji se spomenik nalazi na centralnom trgu u Novom Sadu, Milica Tomić mnogo manje poznata javnosti. Spasić je podsetio da je rođena u Novom Sadu, školovala se u Beču i Pešti, živela u Novom Sadu, a kraj života dočekala u Beogradu. Njeno delovanje, posebno humanitarni rad, bilo je povezano i sa centralnom Srbijom, Kosovom i Metohijom.
Posebno je istakao njene međunarodne veze i saradnju u borbi za prava žena i unapređenje njihovog položaja u društvu, kao i prepisku sa Rozom Švimer.
Scenaristkinja Milanka Gvoić smatra da problem nije u tome što je Milica Tomić bila žena, već u prekidu istorijskog i kulturnog kontinuiteta.
– Ja ne mislim da smo je zaboravili, mislim da je nikad nismo ni znali – rekla je Gvoićeva.
Prema njenom mišljenju, jedan od razloga zbog kojih je Milica Tomić ostala izvan šireg kolektivnog pamćenja jeste i prekid tradicije nakon Drugog svetskog rata. Građansko, višepartijsko i demokratsko društvo koje je postojalo pre tog perioda, kako je objasnila, zalagalo se i za prava žena, socijalnu pravdu i bolji položaj radnika. Smatra da su nakon rata te teme preuzete u okviru nove ideologije, dok je prethodna tradicija potisnuta.
– Mislim da generalno, kao društvo, imamo problem sa kontinuitetom. I mislim da je taj zaborav Milice takođe u tom problemu, manjka svesti o važnosti kontinuiteta – istakla je scenaristkinja.
Gvoićeva je priznala da je i sama, kada joj je Spasić predložio da se bave ovom temom, o Milici Tomić znala vrlo malo. Znala je ko su joj otac i suprug, kao i da je postojao problem u vezi sa ljubavnim pismom, ali je tek istražujući njen život otkrivala koliko je ta žena bila značajna.
Upravo je taj proces upoznavanja sa istorijskom ličnošću odredio pravac scenarija. Nije unapred imala zacrtanu priču, već je kroz istraživanje izdvajala događaje i odnose koje je smatrala važnim.
Poseban izazov bio je prikazati Milicu kao veoma mladu ženu koja, nakon porodične tragedije, ostaje gotovo potpuno sama, sa obavezom da brine o majci i mlađem bratu, a istovremeno mora da preuzme posao kojim se bavio njen otac.
– Bilo mi je važno da vidimo tu vrlo mladu ženu koja odjednom u tom svetu ostaje sama, potpuno sama, sa obavezom da se brine o svojoj majci i o svom malom bratu – objasnila je Gvoićeva.
Osim istorijskih i društvenih okolnosti, scenaristkinju je posebno zanimao odnos Milice i Jaše Tomića, odnosno pitanje da li je njihov brak bio iz interesa ili iz ljubavi.
– Ja verujem da je bila ljubav. Iskreno verujem da je bila ljubav – naglasila je scenaristkinja.
Kao potvrdu za takvo tumačenje navela je tekstove koje su Milica i Jaša pisali, ali i dugovečnost njihovog odnosa. Podsetila je i na Jašine tekstove u časopisu „Žena“, u kojima se bavio emancipacijom i obrazovanjem žena.
Posebno joj je ostala značajna rečenica koju Jaša u filmu izgovara Milici: „Bračna postelja je teška i hladna ako pored nje ne gori kandilo ljubavi.“ Kako je objasnila, reč je o citatu iz časopisa „Žena“, a ne o izmišljenom dijalogu.
Film tako, pored istorijske intrige, otvara i pitanje koliko poznajemo sopstvenu prošlost i koliko su važne priče o ženama čiji su rad i doprinos ostali nedovoljno vidljivi.
