“Ispričala sam svoju najtežu priču celom svetu”
Španska rediteljka Marta Matute predstavila je na ovogodišnjem FESTU film „Ja neću umreti od ove ljubavi“, ličnu i emotivno zahtevnu priču koja je iz njenog iskustva prerasla u univerzalnu priču o porodici, bolesti, nemoći i potrebi da se o teškim temama govori otvoreno. Iako je scenario nastao iz veoma ličnog iskustva, Matute kaže da joj je upravo proces pisanja pomogao da se od sopstvenih uspomena postepeno udalji.
Kada umetnik odluči da ličnu traumu pretoči u film, granica između privatnog iskustva i umetničkog dela gotovo da ne postoji. Za Martu Matute taj proces bio je posebno težak, jer je priča koju je želela da ispriča u početku bila samo njena.
– Lakše je razviti i napraviti priču koja ti je emotivno bliska. Ali kada sam počela da pišem scenario, pitala sam se da li ću sama sebe povrediti, da li ću sebi naštetiti pričajući o tome. To je bila traumatična priča za mene – kaže rediteljka.
Ipak, kako je scenario nastajao, njeno lično iskustvo počelo je da dobija širi smisao. Priča više nije pripadala samo njoj, već i brojnim drugim porodicama koje prolaze kroz slične situacije.
– Kada sam pisala scenario, ovo je prestala da bude samo moja priča i počela je da bude priča mnogo drugih porodica. Na taj način sam se distancirala od svoje vlastite priče. Moje lično iskustvo nije bilo nešto o čemu sam pričala gotovo bilo kome, a napisati scenario značilo je otići u sasvim drugi ekstrem, ispričati tu priču celom svetu – objašnjava Matute.
U tom procesu fikcija joj je, paradoksalno, pomogla da se vrati sopstvenim emocijama, ali i da ih sagleda sa distance. Neke scene koje se pojavljuju u filmu nisu se dogodile u stvarnosti, ali su u njima ostale emocije koje je nosila iz tog perioda.
– Kako je scenario napredovao, tako sam se i ja odvajala od vlastitih uspomena. Fikcija je sve više ulazila u scenario. Emocije tih godina prelile su se u scene koje se nisu dogodile. Sve to mi je pomoglo da se emotivno udaljim od filma.
Posebno težak trenutak za rediteljku bio je kada je film trebalo da pogleda njena porodica. Najviše se plašila reakcije svojih sestara i mogućnosti da se neće složiti sa načinom na koji je njihova zajednička priča predstavljena.
Njihova reakcija, međutim, bila je potpuno drugačija od onoga čega se pribojavala.
– To je bilo ono čega sam se najviše bojala, da će moje sestre videti film i da se neće složiti. Njihova reakcija je bila veoma emotivna. Čestitale su mi i rekle:”Bravo, pokazala si tačno tako kako je bilo.”
Za Matute je posebno važno što joj sestre tokom celog procesa nisu tražile da vide scenario niti su pokušavale da utiču na ono što će se naći na filmu.
– Bile su velikodušne prema meni. Nikada nisu tražile scenario da vide šta govorim o nama. To se nikada nije desilo. Bile su veoma velikodušne sa mnom tokom celog procesa. Mislim da je cela moja porodica, ne samo moje sestre, nakon što su pogledali film, shvatila šta se desilo sa mnom i šta je to iskustvo značilo za mene.
Upravo zato film za nju danas više nije samo lična priča. Matute ga vidi kao svojevrsni zagrljaj ljudima koji prolaze kroz slične situacije, a najvažnija potvrda da je u tome uspela stiže joj od gledalaca.
– Film želi da bude zagrljaj za sve one koji prolaze kroz ovo, da ljudi mogu da se prepoznaju u okolnostima koje pokazuje. Na sreću, upravo se to događa sa porukama koje mi stižu.
Jedna od njih posebno ju je pogodila. Pre nekoliko dana javila joj se devojka u dvadesetim godinama koja već pet godina prolazi kroz sličnu situaciju sa svojom majkom. Plašila se da pogleda film, ali je na kraju upravo u njemu pronašla olakšanje.
– Rekla mi je:”Bilo me je mnogo strah da vidim film, ali su mi rekli da ga pogledam. Učinila sam to i osetila olakšanje, osećaj da me neko prati u tom procesu.” Za mene je to najbolje što može da se dogodi sa mojim filmom.
Ostvarenje je, kaže, otvorio i pitanje odnosa društva i institucija prema ljudima koji se suočavaju sa demencijom i sličnim bolestima. Posebno joj je značajno što je prikazan na festivalu u San Sebastijanu, gde se, kako kaže, mnogo govorilo upravo o tim temama.
– Ovo je trenutak da se o tim bolestima govori na iskren način, da se pokaže ono što se zaista dešava. To što je festival izabrao ovaj film znači da takođe uzimaju u obzir da je važno da se ovakvi filmovi pokažu. Biti u selekciji festivala kao što je ovaj jako je važno, jer upravo znači da je ovo tema na koju želi da se obrati pažnja.
Iako je u Beogradu prvenstveno zbog filma, Matute je pronašla vreme i da upozna grad. Prošetala je uz Dunav i Kalemegdan, a posetila je i Skadarliju. Na pitanje šta je probala od domaće hrane, nasmejala se i priznala da još nije stigla do glavnog gastronomskog izazova.
– Još ništa nisam jela. Hoću konačno da probam taj roštilj. (smeh)
A nakon filma koji je nastao iz ličnog iskustva i bavi se teškom temom, rediteljka već razmišlja o novoj priči. I ona će, po svemu sudeći, biti ozbiljna i društveno angažovana. Ovoga puta zanima je šta se događa kada čovek zbog sigurnosti odustane od onoga što je zaista želeo da radi.
– Želim da govorim o tome kako zbog stabilnosti čovek zanemari svoj poziv. Verujem da postoje određeni pozivi koji su naporni i teško ih je održati ako ih institucije ne podržavaju. Zanima me šta se dešava kada neko u odraslim godinama zanemari svoj poziv da bi radio nešto što mu daje određenu vrstu stabilnosti.
U toj priči želi da se dotakne i novih generacija koje se sve češće odlučuju za sigurniji put, čak i kada on nije ono što zaista žele.
– Želim da govorim i o novim generacijama koje, umesto da se fokusiraju na ono što bi želele da rade, za svoju profesiju biraju nešto što im daje više stabilnosti.
Čini se da Matute i u novom filmu ostaje verna onome što je najviše zanima, ljudima, njihovim unutrašnjim lomovima i društvu koje često ne ume ili ne želi da im pruži dovoljno podrške. Njene priče su lične, ali upravo zato uspevaju da postanu univerzalne.
