Program
“Teško je zamisliti FEST bez Sava centra”
Posle dve i po godine pauze, FEST se vraća pred beogradsku publiku, sa programom koji, prema rečima programskog direktora Dragana Jeličića, pokušava da spoji tradiciju festivala sa zahtevima novog vremena. Jeličić FEST prati već pola veka, a kroz decenije je bio deo njegovih različitih faza od saradnje sa Nebojšom Đukelićem do sadašnje pozicije umetničkog direktora.
Za 53. izdanje odabrao je čak 115 filmova, vodeći računa o tome da festival zadrži svoj prepoznatljivi identitet, ali i da odgovori na promene koje su donele nove generacije publike, festivalska konkurencija i sve dostupniji filmski sadržaji.
FEST se vraća posle dve i po godine pauze. Da li osećate veću odgovornost da ga vratite na staru slavu ili je važnije da napravite FEST za novo vreme?
– I jedno i drugo. Odgovornost je ogromna, jer nije lako posle dve i po godine sastaviti program koji će zadovoljiti zahtevnu beogradsku publiku, a istovremeno predstavljati kontinuitet sa FEST-om na koji smo navikli. Novo vreme i mlađa publika, razumljivo, traže i drugačije sadržaje, a sve to treba pomiriti sa onim što je FEST bio na početku, kroz „Hrabri novi svet“, ali i u kasnijim izdanjima, poput „Festivala festivala“ i „Više od života“.
Vi ste čovek koji FEST poznaje decenijama. Kada danas pogledate FEST, šta biste rekli da je ostalo isto, a šta se potpuno promenilo?
– Pratim FEST već pedeset godina i za to vreme on je prolazio kroz različite faze. Faza Bezistana, odnosno Doma sindikata i Kozare, trajala je od 1971. do 1981. godine i bila je obeležena beskrajnim redovima za karte, nekoliko dana uoči početka prodaje, ponoćnim projekcijama u Domu omladine, kada su neretko pucala i stakla, i, naravno, posetama velikih evropskih i holivudskih zvezda. Prelaskom u Sava centar, koji je u potpunosti realizovan 1982. godine, smanjio se broj filmova, ali je povećana poseta. Donekle je nestala ekskluzivnost, ali se pojavio glamur. Pojava piraterije sredinom osamdesetih dovela je i do toga da domaći distributeri nisu bili spremni da čekaju februar i FEST, već su često velike filmove puštali ranije u bioskope. Najzad, poslednja faza, od 2000. godine do danas, odvijala se u neprestanoj borbi za regionalni prestiž, koji su ozbiljno uzdrmali pre svega Sarajevo i Sofija, pojavom sve veće konkurencije i na lokalnom festivalskom tržištu, kao i sve jednostavnijim onlajn pristupom bioskopskim i festivalskim hitovima, kako na piratskim, tako u poslednje vreme i na legalnim platformama. Sve to je iz osnova izmenilo kako koncepciju i nabavku filmova za festival, tako od ove godine i sam termin njegovog održavanja.
Kažete da je ovogodišnji program spoj inovacije i nostalgije. Da li je nostalgija danas luksuz ili način da se FEST podseti zbog čega je postao institucija?
– Nostalgija nikako ne sme biti luksuz, naročito ukoliko je praćena kreativnim čitanjem prošlosti i prilagođavanjem savremenom trenutku. S druge strane, nije dovoljno samo podsećati na „slavnu prošlost“, jer je ta prošlost nepovratno prošla. Danas u svetu postoji više od 1.000 međunarodnih festivala i niko ne garantuje povlašćeni status nijednom od njih, čak ni najvećima poput Berlina, Kana ili Venecije, ako se ne prilagođavaju zahtevima publike, vladajućim trendovima, tehnološkim dostignućima, jednom rečju, mestu i vremenu kojem pripadaju.
Imate li film u ovogodišnjem programu za koji biste privatno „stavili ruku u vatru“ i rekli: „Ovo publika ne sme da propusti“?
– Odabrao sam 115 filmova i u toj situaciji teško je opredeliti se samo za jedan. Ali, svakako da postoje favoriti, bar po jedan ili dva u svakoj selekciji. To su „Žuta kravata“ i „Talenat za ubistvo“ u Gala programu, „Ja neću umreti od ove ljubavi“ i „Žuta slova“ u evropskoj takmičarskoj selekciji, „Crveni hangar“ i „Filipinka“ u svetskoj, a „17“ i „Film iznenađenja“ u regionalnoj. Skrenuo bih pažnju i na „Uzgajivačicu“ u programu „TBC u sitne sate“, „Kraljicu pučine“ u selekciji „Igra prestola“, „Žozefinu“ u programu „Trevis Bikl i Sandens Kid“, „Staro sajmište“ i „Damu“ u selekciji „Zbogom 20. vek“ i, najzad, „Pohođenje“ u programu „FEST panteon“.
Koliko je teško biti programski direktor kada morate da pomirite ono što želite vi kao filmofil, ono što traži struka i ono što publika očekuje?
– Sebe kao filmofila sam odmah eliminisao, jer da sam se toga držao, FEST bi izgledao potpuno drugačije. Struku čini jako veliki skup ljudi, producenata, distributera, prikazivača, autora, filmskih kritičara, a kao što znamo, svima je nemoguće ugoditi, tako da se ni time nisam rukovodio. Publika je, naravno, presudna u svakom izboru, jer kao što svaki film u bioskopu ili na televiziji ima svoju ciljnu grupu, tako je i festivalska publika specifična na svoj način. Uz ogradu da ni to ne sme biti jedini kriterijum, jer je potrebno da festival kroz programske celine ima i svoj prepoznatljivi, autentični rukopis.
FEST se vraća u Sava centar. Koliko je povratak u taj prostor važan za identitet festivala i da li Sava centar bez FEST-a može uopšte da se zamisli?
– Moguće je zamisliti Sava centar bez FEST-a, ali je jako teško zamisliti FEST bez Sava centra, sem ukoliko je to u pojedinim godinama bilo neminovno. Retko koji filmski festival na svetu ima bioskopsku dvoranu od 4.000 mesta, što je zbir kapaciteta najvećih sala u Kanu i Veneciji, i to svakako, s jedne strane, uslovljava i Gala program koji će se u tako grandioznoj sali naći. S druge strane, nije lako, u svetlu sve veće dostupnosti aktuelnih naslova, ali i ove naše specifične zbilje, puniti Sava centar deset dana zaredom. Moja najveća nada je da se verna FEST-ova publika zaželela festivalske atmosfere, neobaveznog ćaskanja o filmovima između dve projekcije i ispijanja poslednjeg pića za šankom pred poslednji poziv za ulazak u salu. Neka ovaj FEST bude makar na par sati bekstvo od sive svakodnevice.
