Poverenje i predrasude su dve centralne ose ove priče
Za Dafera El Abidina, koji je pre svega glumac, „Sofija“ ima posebno mesto jer je upravo ovaj film nastao iz njegovog prvog scenarija. Iako je bio prvi scenario koji je napisao, film je postao njegovo treće rediteljsko ostvarenje.
– Ja sam glumac, ali kada sam počeo da pišem filmove, ovo je zapravo bio moj prvi scenario. Nekako se desilo da je to moj treći film. Razlog za to je pre svega što je film napisan kao veći budžetni film od ona prva dva filma. Bilo je nekako logično da, kao mlad filmski stvaralac, počnem sa tim filmovima koji su manje ambiciozni u budžetskom smislu. I onda je došlo to vreme da prvi scenario postane treći film.
U središtu priče su podele koje, kako kaže, nisu samo filmska tema već svakodnevica savremenog sveta. Iako je svestan da takva tema ima svoju publiku, želeo je da film dopre do što većeg broja gledalaca, zbog čega je dramskoj priči dodao elemente trilera i akcije.
– Ona tema koju film otvara jesu podele. Mi živimo u svetu podela i moja ideja je bila da se film time bavi. Svestan da takva tematika filma ima svoju određenu publiku, nisam hteo da ga suzim, već sam hteo da on komunicira sa širim auditorijumom. Zbog toga sam dodao elemente akcije i trilera u tu dramatičnu priču.
Iako već 27 godina živi u Velikoj Britaniji, radnju je smestio u Tunis, zemlju iz koje potiče. Ta dva sveta za njega predstavljaju važnu poveznicu, između sredine u kojoj živi i sopstvenog porekla.
– Činjenica da sam studirao glumu u Velikoj Britaniji, a uporedo s tim bio deo jedne manjinske zajednice, navela me je da napravim tu vrstu poveznice, da bi ljudi imali mogućnost da, živeći u jednoj sredini, ipak održavaju neku vrstu veze sa svojom sredinom. Međutim, ono što bih rekao i što možda nadilazi to jeste da je svet podela postao neko opšte mesto. To je mesto na kome danas svi živimo, bilo da smo pripadnici većinske ili manjinske zajednice.
„Sofija“ je istovremeno intimna porodična priča, ali i triler u kojem pitanje poverenja postaje jedno od ključnih. Nestanak deteta i odnos između supružnika otvaraju pitanje koliko zaista poznajemo one kojima najviše verujemo.
– Poverenje i predrasude su nekako dve centralne ose ove priče – kaže Dafer El Abidin.
Posebno je zanimljivo njegovo rediteljsko rešenje scene kidnapovanja. Umesto da publika vidi sam čin, on je odlučio da se on dogodi van kadra, dok čovek dolazi kući i govori da je izgubio dete.
– Dakle da se ne vidi sam čin kidnapovanja, već da on dolazi kući samo govoreći:”Izgubio sam dete”. I u tom momentu vaš partner je taj koji bira da li da vam veruje.
Kada je reč o njegovom radu, El Abidin priznaje da mu je gluma i dalje prva strast, ali da mu režija i pisanje pružaju mogućnost da mnogo duže ostane povezan sa filmom.
– Gluma je moja prva strast, ali kao što znate, glumački proces je dosta kraći kada se radi o vezi između glumca i filma. Kada se radi o vezi između reditelja ili scenariste i filma, to je proces koji traje više godina. Tako da ja u tom nekom svom toplom bazenčiću, gde se osećam kao dete i uživam, mogu da plivam dosta duže nego da sam samo glumac.
Govoreći o rezultatu, reditelj je ostao zadovoljan onim što je ekipa uspela da napravi.
– Pravljenje filma, kao što znate, ideja i ono što se na kraju desi na ekranu nikada nemaju stopostotnu podudarnost. Ali ono što mogu da kažem jeste da je ekipa dala sve od sebe i da smo zadovoljni konačnim rezultatom.
Za El Abidina je dolazak na FEST imao i ličnu dimenziju. U Beograd se vratio posle gotovo četiri decenije. Prvi put je ovde bio kada je imao 14 godina, a tada je to ujedno bilo i njegovo prvo putovanje van Tunisa.
– Jako sam zadovoljan što sam ovde. Kada sam prvi put bio ovde, to je ujedno bio i moj prvi put izvan Tunisa. Bio sam kod porodice svog prijatelja. Njegov otac je radio u tunižanskoj ambasadi. I sećam se da su to bila iskustva vezana, naravno, za odlazak na fudbalske utakmice. Sad sam nešto ograničeniji što se tiče mogućnosti istraživanja Beograda, zbog povrede, ali jako sam zadovoljan što sam ovde – zaključuje on.
