“Kvalitet ne zavisi od novca”
Ovogodišnji žiri Regionalnog takmičarskog programa 53. FEST-a čine britanski reditelj, producent i distributer Džulijan Ričards (Julian Richards), scenaristkinja i producentkinja Slavica Bogdanov, koja živi i radi u Francuskoj, i italijanski producent i distributer Đanluka Kurti (Gianluca Curti). Troje filmskih profesionalaca iz različitih sredina pred sobom imaju zadatak da među deset ostvarenja iz regiona prepoznaju najbolje.
Predstavljajući žiri, istaknuto je da Ričardsu ovo nije prvi dolazak u Beograd, dok je Kurti, vlasnik italijanske kompanije Minerva Pictures, već sarađivao sa lokalnim partnerima. Slavica Bogdanov u žiri dolazi iz Pariza, a njeno iskustvo obuhvata scenaristiku i produkciju.
Regionalni program ove godine donosi deset filmova iz Hrvatske, Severne Makedonije, Rumunije, Grčke, Turske, sa Kipra, kao i ostvarenja u kojima srpski producenti imaju većinsko učešće.
Za Džulijana Ričardsa, koji je do sada pogledao pet filmova iz selekcije, posebno je zanimljivo to što regionalna kinematografija pokazuje svojevrsnu podelu između ostvarenja koja se bave globalnim temama i onih koja ostaju čvrsto vezana za lokalni prostor.
– Što se tiče regionalnog filma, ovde imamo dihotomiju između filmova koji tretiraju neke vrste globalnih tema i filmova koji su usmereni lokalno. To je deo veće priče, neke paralelne dihotomije koju trenutno živimo u odnosu istočno-zapadno – rekao je Richards.
Kao primer naveo je „Dnevnik jedne sobarice“, ističući da film kroz ličnu priču otvara šira pitanja i ostavlja prostor gledaocu da razmišlja o izborima glavne junakinje.
Upravo pitanje lokalnih priča i njihove mogućnosti da pronađu put do međunarodne publike posebno je zanimalo Slavicu Bogdanov. Da li priča mora da bude globalna da bi bila zanimljiva publici u Evropi i Americi ili je dovoljno da bude dobro ispričana?
Slavica smatra da postoje teme koje prevazilaze granice i mogu da pronađu put do gledalaca širom sveta, bez obzira na to iz koje zemlje film dolazi.
– Ako dirnu nešto u srce gledaoca, bilo koga, mislim da, ako hoće stvarno Srbi da imaju taj vizibilitet, da ljudi stvarno upoznaju ko smo mi, ko je naša zemlja, treba više možda priče da imaju taj globalni storyline. Priče tako mogu nekako da više ljudi dirnu – smatra ona.
Prema njenim rečima, među univerzalnim temama posebno mesto imaju ljubav i porodični odnosi, ali i priče o stradanju i istorijskom iskustvu koje, ukoliko se ispričaju izvan jednostranog pogleda, mogu da pronađu put do publike bilo gde u svetu.
– Ljubav je globalni storyline. I mislim, otac-ćerka, ljubav i više familijarne storyline. Može da bude ipak i sećanje na rat. Ja mislim da fali mnogo priče, naše priče, gde nismo s jedne ili s druge strane istorije, nego ipak kažemo svima na svetu šta nam se dogodilo – rekla je Bogdanov.
Ona je do sada pogledala četiri filma iz takmičarske selekcije, a poseban utisak na nju ostavio je i sam povratak u Srbiju.
– Vrlo sam zadovoljna. Veliko mi je zadovoljstvo da se vratim u Srbiju. Pre dve godine sam bila poslednji put, ali Beograd je stalno lepši i lepši, svaki put kada se vratim.
Sličan entuzijazam prema Beogradu pokazao je i Gianluca Curti, koji je govorio i o potencijalu Srbije za razvoj filmske industrije. On smatra da se već na ulicama glavnog grada oseća kulturna i društvena baza koja može da bude važna za razvoj kinematografije.
– Kada sam danas šetao po Beogradu, video sam jedan globalni veliki grad, jednu globalnu prestonicu koja odiše kulturom, u kojoj se vidi da živi zemlja jednog zrelog industrijskog, kulturnog, svih tipova života koji omogućavaju, između ostalog, i pravljenje bilo kakvog tipa filma – rekao je Curti.
On posebno vidi potencijal u međunarodnim koprodukcijama i smatra da Srbija ima bogato istorijsko iskustvo koje može da bude osnova za velike filmske priče.
– Postoji jedno bogato istorijsko iskustvo koje Srbija može da preplete sa svojim filmovima i siguran sam da kroz koprodukcije srpsko-italijanske, srpsko-francuske, srpsko-španske, takođe postoje velike priče koje mogu i trebaju da budu ispričane.
Jedno od najvažnijih pitanja za članove žirija bilo je šta danas zapravo čini dobar film i da li veliki budžet automatski znači i kvalitetno ostvarenje.
Richards tu nema dilemu, novac nije presudan. Kao producent i scenarista, on pre svega gleda priču, način na koji je ona razvijena, glumce i samu realizaciju.
– Stvarno mislim da budžet nema tu toliko uticaja na kakav će rezultat biti. Ja gledam stvarno prvo kako ide priča, kako je realizacija napravljena, da li se oseti da su osobe u filmu, a ne da glume. To je za mene najvažnije – objasnio je Richards.
Kako kaže, kvalitet ne zavisi toliko od novca koliko od toga koliko su ljudi koji rade film zaista posvećeni priči koju žele da ispričaju.
Da njegov stav nije samo teorijski, pokazao je i konkretnim primerima iz sopstvene producentske karijere. Jedan film njegove kompanije snimljen je sa budžetom od svega 300.000 evra i osvojio je dve nagrade na značajnim festivalima. Drugi, u koji je uloženo čak 10 miliona evra, doživeo je potpuni neuspeh.
– Tako da, u slučaju filmova, ono što je važno je kvalitet scenarija, da reditelj zna šta radi i da je producent prisutan. Što se mene tiče, definitivno ne postoji korelacija između količine uloženog novca i kvaliteta filma.
Richards je kao primer naveo i svoj najuspešniji horor film, koji je napravljen sa svega oko 60.000 evra. Iako je nastao kao niskobudžetna produkcija, stigao je do britanskih, ali i američkih bioskopa.
Ipak, novac nije uvek moguće potpuno zaobići. Kao distributer, Richards danas radi i na filmu „Volja sinovljeva“, koji se predstavlja kao svojevrsni srpski „Mad Max“. Za takvu vrstu produkcije veći budžet je, kako objašnjava, neophodan ukoliko film želi da se vizuelno i produkciono takmiči sa holivudskim ostvarenjima.
Na pitanje zašto kvalitetni mali filmovi onda tako teško dolaze do velikih bioskopa, Slavica Bogdanov smatra da se situacija ipak menja. Iskustvo iz Amerike joj, kako kaže, pokazuje da publika ponovo počinje da traži priče, a ne samo spektakl.
– Ja provodim dosta vremena u Americi i sve više mali filmovi ulaze u pozorišnu distribuciju i zarađuju neverovatan novac. Mislim da je sve u poverenju. Ako se ima poverenje u taj film da će možda uspeti, onda mu se otvori nekoliko vrata, nekoliko bioskopa, i to tako dalje ide – rekla je Bogdanov.
Ona smatra da je publika sve zasićenija velikim franšizama i specijalnim efektima i da se deo gledalaca ponovo okreće filmovima koji nude dobru priču.
– Mislim da se narod ipak vraća u bioskope da gleda dobre priče. Jer ipak su ovi nastavci, to je stalno ista stvar, ponovljena sto puta.
Đanluka Kurti, međutim, ukazuje na to da je put do bioskopa različit u zavisnosti od žanra i tržišta. Govoreći o Italiji, Francuskoj i Španiji, ocenjuje da domaći filmovi uglavnom imaju dve mogućnosti da privuku širu bioskopsku publiku, ili moraju da budu veliki autorski projekti ili komedije.
– Što se tiče tih domaćih produkcija, tu je takođe moguće da se uđe u bioskope, ali na dva načina. Ili to mora da bude veliki autorski film, Tornatore, Sorentino, Belokio primera radi, ili to mora da bude komedija.
Problem sa domaćim akcionim filmovima, prema njegovom mišljenju, jeste to što publika sličan sadržaj danas veoma lako može da pronađe na streaming platformama.
– Ako govorimo konkretno o akcionom filmu, gledalac može da nađe bezbroj slučajeva na platformama poput Netflixa. Tamo imaju Gaj Ričijeve serije, ima deset akcionih filmova koji su odmah dostupni i po nekom automatizmu onda to nije nešto što gledalac traži u bioskopu.
