Priča o predratnoj Jugoslaviji, Drugom svetskom ratu i današnjem sećanju
Dokumentarni film „Staro sajmište“, reditelja Aleksandre Mitić i Nikole Đurovića, predstavljen je na 53. FEST-u, a premijera je otvorila jedno od bolnijih pitanja naše istorije, koliko zapravo znamo o mestu koje je bilo svedok nekih od najstrašnijih događaja Drugog svetskog rata i šta smo kao društvo uradili da ga sačuvamo od zaborava.
Film se ne bavi samo periodom kada je Staro sajmište bilo logor. Autori su želeli da ispričaju mnogo širu priču, o prostoru koji je pre rata zamišljen kao simbol modernizacije Beograda i približavanja Evropi, koji je potom postao mesto stradanja, a nakon rata dobio potpuno nove namene.
Upravo ta činjenica bila je jedan od ključnih razloga zbog kojih su Mitić i Đurović odlučili da naprave film.
– Dobili smo pozitivne povratne informacije, da je film drugačiji i da je obuhvatio istraživanje o jednom prostoru koji je u Beogradu jako važan, a zapravo je dosta nevidljiv. Kroz priču o Starom sajmištu pokušali smo da predstavimo kako postoji jedan deo grada koji je veoma značajan, o kome treba da brinemo i na koji treba da podsećamo – kaže Aleksandra Mitić.
Autori su tokom rada često slušali istu reakciju gledalaca:“Ja toliko toga nisam znao o Starom sajmištu”. Upravo to im je, kako kažu, bio jedan od najvažnijih pokazatelja da su pogodili temu.
Film prati tri velika života Starog sajmišta. Prvi je onaj pre Drugog svetskog rata, kada je Beogradski sajam trebalo da bude simbol modernizacije i deo evropske budućnosti. Drugi je najmračniji, period logora i masovnog stradanja. Treći počinje posle rata, kada prostor postaje mesto umetničkog života, ateljea i stvaranja, ali vremenom i prostor čija je sudbina sve neizvesnija.
– Jedna vrlo važna stvar jeste priča o predratnoj Jugoslaviji, Sajmu, nečemu novom što se prvi put pojavljuje u Jugoslaviji. Onda dolazi druga etapa, kada iz tog prostora nastaje logor. Ali najduža i ne manje važna jeste ona posle rata, od Drugog svetskog rata do danas, kada taj prostor postaje nešto drugo, slikarski ateljei, pozorište, mesto na kojem nastaju velika umetnička imena i dela – objašnjava Nikola Đurović.
Problem je, međutim, što se prostor kroz decenije menjao, ali nikada nije dobio jedinstvenu namenu koja bi mu omogućila da sačuva istorijsko sećanje.
Autori su tokom snimanja svakodnevno bili na Starom sajmištu i svedočili prizorima koji su im dodatno otvorili pitanje odnosa prema tom mestu.
– Proveli smo mnogo vremena na samom prostoru. Zaticali smo dečje rođendane, različite sadržaje, ljude koji jednostavno žive svoj život, a u pojedinim objektima danas se nalaze sadržaji koji nemaju nikakve veze sa istorijom tog prostora. Paviljon Nikole Spasića, koji je tokom logora bio bolnica, danas je vrtić – kaže Đurović.
Još snažniji paradoks jeste činjenica da se u prostoru nekadašnjeg logora danas nalaze i stambeni objekti, ugostiteljski sadržaji i drugi sadržaji svakodnevnog života.
– Ljudi tamo žive. Neki ne znaju šta se tu dogodilo, neki znaju, ali nisu time opterećeni. Tamo život ide dalje – kaže Đurović.
Na mestu gde je nekada bio krematorijum danas se nalazi restoran, dok su pojedini drugi delovi nekadašnjeg kompleksa dobili potpuno nove funkcije.
Za autore filma to nije samo neobična činjenica, već pitanje koje zahteva ozbiljan odnos prema prostoru.
– Bolje je da ne tražimo krivca, već da pokušamo nešto da uradimo sa tim prostorom – smatra Đurović.
Posebnu vrednost Starog sajmišta, prema mišljenju autora, predstavljaju objekti koji su u velikoj meri sačuvani u autentičnom obliku. Upravo zbog toga smatraju da bi ceo prostor mogao da bude pretvoren u veliki memorijalni centar.
– Mi imamo autentično sačuvane zgrade. Italijanski paviljon je isti onakav kakav je bio pre rata, kada su ga Italijani gradili za Beogradski sajam. Ako već imate građevine koje su autentične vizuelno i istorijski, sasvim je logično da ih iskoristite i pretvorite u memorijalni centar gde će se negovati kultura sećanja i napraviti spomenik podsećanja na sve ono što se tu dogodilo – ističe Mitićka.
Za rediteljku je posebno bolno što, kako kaže, izostaje dovoljno ozbiljan odnos institucija prema tom prostoru.
– Ono što je mene neprijatno iznenadilo jeste što oni koji bi trebalo da neguju kulturu sećanja nisu toliko zainteresovani za to. Mislim na negovanje tog prostora, na ulaganje u njega, ali i na ulaganje u filmove, emisije ili serije koje bi podsećale na taj period – kaže Mitićka.
Autori su najveći deo filma finansirali sami, uz manju finansijsku pomoć Jevrejske zajednice i rabina. Kažu da su se obraćali različitim institucijama, ali da podrška uglavnom nije stigla.
– Veći deo ovog filma smo finansirali sami. Ovaj film je naš u finansijskom smislu. Kad smo shvatili da su sva druga vrata na koja smo pokucali zatvorena, počeli smo da se pitamo zašto je taj prostor zaboravljen, ko ga je zaboravio i ko je odgovoran što se na tom području ne radi ništa već više od šest decenija – kaže Mitićka.
I upravo tu dolaze do pitanja koje je možda i najteže u celom filmu: “Ko je tu prvi zatvorio oči i ko je nastavio da žmuri do danas?”
Ipak, autori ne žele da njihova priča ostane samo na kritikama. Nadaju se da će film doprineti razgovoru o budućnosti Starog sajmišta i da će, nakon festivalskog života, doći i do šire publike.
– Mi smo nezavisni i imamo ambiciju da film vidi što više ljudi. On je završen pre godinu i po dana, a čekali smo priliku da se vidi. FEST nam je omogućio premijeru – kaže Đurović.
Film je već dobio priznanje za najbolji dokumentarni film na festivalu u Parizu, dok je selektovan i za još jedan festival u Berlinu. Autori se nadaju i televizijskom prikazivanju, posebno na javnom servisu, jer bi, kako ističu, to bio jedan od načina da film dođe do šire publike i ispuni svoju osnovnu svrhu, da podseća.
Jedan od najsnažnijih delova filma jeste priča o ćerki nemačkog oficira koji je bio odgovoran za zločine u Beogradu. Do nje su autori došli zahvaljujući istoričaru Milanu Koljaninu, koji ju je upoznao početkom dvehiljaditih.
Ona je tek kroz istraživanje i knjige austrijskog istoričara Valtera Manoscheka saznala istinu o svom ocu i njegovoj ulozi u nacističkom aparatu u Beogradu. Kada je došla u Srbiju, nadala se da možda ipak nije sve onako kako je saznala.
– Imala sam tračak nade da to ipak nije bio on – kaže ona u filmu.
Na kraju je morala da se suoči sa činjenicama o sopstvenom ocu, uključujući i saznanje da je u vreme kada ju je njena majka nosila u stomaku učestvovao u naređivanju ubistava žena i dece u Srbiji.
Zbog tog saznanja veliki deo njene porodice prekinuo je kontakt sa njom.
– Ona kaže da se sada mnogo bolje oseća i da se oseća oslobođeno, jer ima podršku svoje dece. Rasterećena je kada je obelodanila sve to i saznala dela svog oca. Kaže da sada mnogo mirnije spava nego dok je celo to istraživanje trajalo – otkriva Mitićka.
