Film „Molitva za umirućeg“ koji spaja više žanrova
Film „Molitva za umirućeg“, koji je na programu ovogodišnjeg FEST-a, ne pristaje lako ni uz jedan žanr. Iako je priča smeštena u 1870. godinu i na prvi pogled podseća na klasičan vestern, rediteljka Dara Van Dusen spojila je elemente drame, trilera i horora, stvarajući svet u kojem dobro i zlo nisu jasno razdvojeni. Upravo ta „siva zona“ bila je jedan od najvećih izazova, ali i razloga zbog kojih ju je ovaj projekat privukao.
Film je nastao prema romanu, pa je period u kojem se radnja odvija preuzet iz književnog predloška. Međutim, Van Dusen je upravo u spoju različitih žanrova pronašla prostor za autorsko istraživanje.
– Film je zasnovan na romanu, tako da nisam mnogo toga menjala kada je reč o vremenu radnje. Ono što mi se toliko dopalo jeste to što jednom nogom stoji u žanru vesterna, drugom u hororu, a preko svega toga je i triler-drama. To mi je delovalo kao savršen projekat za istraživanje i stvaranje jedinstvenog vizuelnog jezika – kaže rediteljka.
Za nju „Molitva za umirućeg“ nije klasična priča o sukobu dobra i zla. Naprotiv, namera je bila da se upravo takva podela preispita i da se publika uvede u prostor u kojem nema jednostavnih odgovora.
– Želela sam namerno da se poigram klasičnim vesternom, u kojem postoji jasna podela na dobro i zlo. Mislim da smo i vizuelno želele da preokrenemo očekivanja, ne samo u pripovedanju o dobru i zlu, već i u vizuelnom pripovedanju – objašnjava Van Dusen.
Kako kaže, priča se u velikoj meri bavi upravo onim što se nalazi između krajnosti.
– Stvari nisu ni dobre ni loše, nisu crne ili bele, već postoje negde između. Mislim da se mi kao ljudi teško snalazimo u toj sivoj zoni. Teško je biti tamo jer nema konačnih odgovora. Ali umetnost i film upravo omogućavaju da istražujemo taj prostor i da u njemu boravimo – kaže rediteljka.
Ta „siva zona“ otvara čitav niz moralnih pitanja, od odnosa prema sopstvenom egu i veri, do dileme da li je sebičnost brinuti samo o sebi ili je, možda, naivnost biti nesebičan.
– Mislim da su to pitanja na koja nema odgovora, ali o kojima je važno razmišljati. To je, na neki način, ta siva zona “Molitve za umiruće” – ističe ona.
Posebno zanimljiv element filma jeste osećaj da postoji neka vrsta nevidljivog prisustva koje posmatra likove i njihov svet. Van Dusen nije želela da mu da jednoznačno značenje, upravo kako bi svakom gledaocu ostavila mogućnost da ga tumači na svoj način.
– To može biti priroda, Bog, sudbina ili nešto sasvim drugo. Osetile smo da kameru možemo da koristimo kao lik koji predstavlja sve te mogućnosti, nešto što nije ljudsko, ali je relevantno i što ima sopstveni razvoj kroz film.
Upravo kamera postaje jedan od najvažnijih „likova“ filma. Na tome je posebno radila sa direktorkom fotografije Kate McCullough, sa kojom se poznaje gotovo dve decenije.
Njih dve upoznale su se još u filmskoj školi u Lođu, u Poljskoj, gde su zajedno studirale, družile se i sarađivale na kratkim filmovima. Zbog toga je rad na „Molitvi za umirućeg“ za McCullough bio svojevrsno kreativno igralište.
– Dara i ja se poznajemo oko 20 godina. Zajedno smo išle u filmsku školu u Lođu, u Poljskoj. Provodile smo vreme zajedno kao prijateljice, ali smo i sarađivale na kratkim filmovima. Zato je naš susret na ovom filmu za mene bio kao jedno veliko igralište. Mogla sam da istražujem različite stvari kao direktorka fotografije, a Dara je uvek bila otvorena i za najluđe ideje – kaže McCullough.
Jedna od tih „ludih ideja“ bila je da kamera ne sme da se ponaša onako kako gledalac očekuje. Umesto glatkih i prirodnih pokreta, trebalo je da bude pomalo gruba, nepravilna i nepredvidiva.
– Kate i ja smo veoma rano počele da razgovaramo o kameri kao liku. Ali ta kamera nije smela da bude ljudska. Zato smo odlučile da nikada ne sme da napravi glatki pokret, što je ono što gledalac prirodno očekuje. Svaki pokret kamere morao je da bude pod pravim uglom, pomalo grub i namerno pogrešno tempiran – objašnjava Van Dusen.
Za rediteljku, koja je više od deset godina radila dokumentarne filmove, to je predstavljalo potpuni zaokret.
– U dokumentarnim filmovima kamera treba da bude gotovo nevidljiva. Ne meša se u prostor, prati lik i kreće se zajedno s njim. U ovom filmu bilo je potpuno suprotno. Kamera je morala da ide protiv našeg prirodnog instinkta – kaže ona.
Kako bi postigle upravo taj osećaj, autorke su na setu koristile muziku koja naizgled nema nikakve veze sa vesternom.
– Koristile smo mnogo repa i hip-hopa. Zvuči smešno, ali upravo zato što se to ne uklapa u vestern, znale smo da će delovati pogrešno, a to nam je i trebalo – kaže McCullough.
Ritam pesama čak je određivao pojedine pokrete kamere.
– Kamera je često bila tempirana prema konkretnim rep pesmama koje imaju intenzitet i određeni ritam. Pad ritma u pesmi određivao bi trenutak pokreta kamere. Mislile smo da će taj sukob funkcionisati i nadam se da funkcioniše. Zato su gotovo svi kadrovi na neki način pomalo “ludi” – dodaje direktorka fotografije.
Iako je film već prošao kroz veliki festivalski život, Van Dusen kaže da ga danas više gotovo i ne gleda. Od završetka rada prošle su dve godine.
– Nisam ga gledala dve godine. Pre toga sam ga verovatno videla oko 450 puta, ali kada sam završila posao. Izašla sam iz svega – iskrena je rediteljka.
Ipak, kada govori o svom prvom filmu, nema dilemu da li je ponosna na ono što su napravile.
– Mislim da je svako ko ima priliku da nešto napravi veoma srećan čovek. Zato treba da ćutiš i budeš zahvalan. Veoma sam ponosna što smo Kate, ja i čitava ekipa napravile nešto što izaziva veoma snažne reakcije, i dobre i loše. Mislim da zbog toga film i postoji: da pokrene razgovor i izazove reakcije – kaže Van Dusen.
A posebna emocija za nju vezana je upravo za činjenicu da je film, sa svim svojim rizicima i neobičnim autorskim odlukama, ostao veran njihovoj prvobitnoj zamisli.
– Ponosna sam što smo istrajale i što smo film napravile onako kako smo verovale da treba da bude napravljen. Zauvek ću biti ponosna na njega jer znam da je naš. Kada ga pogledam, znam da smo ga mi napravile i to mi mnogo znači.
Beograd je za Van Dusen bio i posebno emotivna stanica. U Srbiju je došla prvi put, a jedan od razloga zbog kojih joj je poseta bila posebno važna jeste Novak Đoković, kome se divi još od detinjstva.
– Grad je divan. Oduševljene smo Beogradom. Naš domaćin je iz Srbije, iz Beograda, pa nas je vodio svuda. Bile smo i u restoranu Novaka Đokovića. Dobila sam majicu. Novak je bio moj heroj kada sam bila dete – kaže kroz osmeh.
McCullough otkriva da je njena prijateljica godinama želela da dođe u Srbiju upravo zbog najboljeg srpskog tenisera.
– Dara pokušava da dođe u Srbiju još od svoje 15. godine, upravo zbog Đokovića. Tako da je ovo za nju konačno veliko putovanje – kaže Kate.
Na pitanje da li bi jednog dana napravila film o Đokoviću, Van Dusen bez razmišljanja odgovara:
– O, Bože, da! Naravno! Naravno da bih!
