Ljubav ne može da bude odgovor na sve
Drugačiju, ali veoma složenu porodičnu priču donosi španska rediteljka Marta Matute u filmu „Ja neću umreti od ove ljubavi“. Ostvarenje se bavi Alchajmerovom bolešću, ali Matute naglašava da to nije film o bolesti, već o ljudima koji žive sa njom i onima koji brinu o obolelima.
Film je zasnovan na njenom ličnom iskustvu. Kada je njena majka sa 57 godina obolela od Alchajmerove bolesti, Matute je imala samo 18 godina. U periodu života kada je trebalo da bude posvećena sopstvenom odrastanju, našla se u ulozi negovatelja.
– Ovo nije film o ljudima koji su bolesni, već je ovo film o ljudima koji ih čuvaju. Film je baziran na ličnom iskustvu. Kada se sa 57 godina ono što se dešava junakinji filma, odnosno osobi koja umire od Alchajmera, desilo mojoj majci, ja sam imala 18. Ono što je za mene bilo traumatično jeste da nisam imala nikakvu tačku reference u svojoj sredini, zato što niko mojih godina nije živeo kroz slučaj u kojem je morao da zameni svoju ulogu adolescenta i odjednom postane negovatelj.
Takvo iskustvo promenilo je i odnose unutar njene porodice. Iako su ranije bili relativno distancirani, bolest je donela bol, ljutnju i umor, ali i svojevrsno zbližavanje.
– Mi smo bili jedna relativno distancirana porodica što se tiče odnosa jednih sa drugima i nije bilo neke velike topline u iskazivanju emocija u komunikaciji. Međutim, kako se pojavi bol, kako se pojavi ljutnja, kako se pojavi taj ekstremni umor, ljudi počnu da se zbližavaju. I upravo posredstvom onoga što se desilo, odnosi među nama takođe postaju bliži.
Ipak, rediteljka nije želela da romantizuje brigu o bolesnom članu porodice. Naprotiv, kroz film je pokušala da pokaže i onu stranu o kojoj se često ćuti, bes, iscrpljenost i želju negovatelja da makar na trenutak živi život koji mu pripada.
– Nije bio cilj ovog filma da romantizujem taj proces brige o nekome, a u tom procesu ima ne samo puno bola i ljutnje, nego i takvih skoro ekstremnih osećanja gde želiš da se sve što pre završi. Govorimo u mom slučaju o nečemu što se dešavalo devet godina, u slučaju filma taj period je određen na šest. Ali u svakom slučaju, ceo taj neki vek tog procesa želiš, ili barem ja sam želela da živim u nekim momentima kao osoba mojih godina, da radim ono što rade ljudi mojih godina. To mi je, naravno, bilo onemogućeno. Tu se pojavljuje ne samo briga, nego i neki bes.
Upravo zato film otvara i pitanje odgovornosti, gde se završava porodična obaveza, a počinje odgovornost društva i sistema. Matute smatra da ljubav sama po sebi nije dovoljna da iznese teret dugogodišnje nege.
– Ljubav ne može da bude rešenje ili odgovor na sve i ne može da se nosi sa svime.
Naslov filma proistekao je upravo iz tog složenog odnosa prema ljubavi. Matute priznaje da je iskustvo sa majkom promenilo njeno shvatanje tog osećanja.
– Zadnje dve godine je majka bila u domu gde su je pazili. I posle jedne od poseta, doživela sam jednu intenzivnu mešavinu ljubavi, ljutnje, besa. I kada sam sa tako intenzivnim osećanjem izlazila iz te zgrade, odjednom sam shvatila da ja više nikada neću umreti za romantičnu ljubav, jer više od ovog sentimenta nije ni moguće.
Film je, nakon završenog rada, prošao kroz festivalsku neizvesnost. Matute kaže da su prve reakcije bile odbijanja, zbog čega je počela da se pita da li nešto nije u redu sa ostvarenjem. Tek nakon što je film prikazan na festivalu u Malagi, otvorio se njegov festivalski život.
– Festivali su ključni, jer želim da ovaj film dođe do što više ljudi.
Ipak, postoji jedna stvar koju rediteljka teško može da podnese, da svoj film gleda zajedno sa publikom.
– Samo jednom sam ga gledala sa publikom zbog toga što me je sram – kaže ona.
Na pitanje da li bi ipak želela da vidi kako beogradska publika reaguje na priču u kojoj se, kako sama kaže, svako može pronaći, Matute se zamislila.
– Sada kada ste to rekla, suštinski počinjem da razmišljam o tome. Nisam nikad o tome razmišljala, ali da, sad ste me zainteresovali za to da vidim kako možda reaguje beogradska publika – zaključuje rediteljka.
