Želimir Žilnik, jedan od najplodnijih reditelja naše kinematografije, ovogodišnji je dobitnik Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, koji će mu biti uručen na 52. međunarodnom filmskom festivalu FEST -u, ( od 23. februara do 3. marta ). Žilnika smatraju začetnikom srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, a u svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri snimio je oko 60 filmova.
O nagradi Beogradski pobednik, sezoni priznanja za višedecenijski rad, planovima, domaćoj filmskoj produkciji i još po nečemu za sajt FEST-a razgovarali smo sa rediteljem Želimirom Žilnikom.
Kako je Beogradski Pobednik nagrada za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, a ne za životno delo, možemo li se, makar mi - Festovi poklonici, nadati da za Vas to nije samo još jedna nagrada u mnoštvu koje ste dobili, već da će imati posebno značenje?
- Poslednjih godina, brojni pozivi za gostovanja na filmskim katedrama univerziteta u SAD, kao i nekoliko velikih retrospektiva u Evropi, uzeli su mi dosta vremena. ”Pobednik” deluje kao poziv - zaboravi “staru slavu”, sakupi ekipu, snimajte nešto novo. Veoma me je obradovala vest da će “Beogradski pobednik” takođe biti dodeljen kolegi Asgaru Farhadiju, iranskom sineasti čiji opus izuzetno cenim, i nadam se da će i taj gest FEST-a biti podsticaj publici da se pobliže upozna sa njegovim fascinantnim delima.
Kada ste nakon srednje škole postali urednik ‘’Tribine mladih’’ jeste li verovali da “ljubavna” avantura između Vas i pokretnih slika može trajati više od šest decenija?
- Do angažmana na “Tribini mladih” u Novom Sadu, dovela me je mladalačka posvećenost slikarstvu: na pokrajinskoj godišnjoj izložbi nagradu mi je uručio Milan Konjović. Iako mi se tada činilo da je slikarstvo moj put u svet vizuelnih umetnosti, već u prvih par nedelja uredničkog rada, najzanimljiviji gosti i sagovornici bili su nam Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Bora Ćosić i Branko Vučićević. Postavili su lestvicu visoko, bio mi je izazov da je dostignem. Ta avantura traje i dalje. Tokom poslednje decenije, u skladu sa globalnim trendom fuzije filma eseja, videa i eksperimentalnog filma sa multidisciplinarnim programima muzeja i art galerija, sve češće moji radovi deo su tog novog eko-sistema izlagačkih praksi. Za mene i najuži krug saradnika, ta neočekivana sub-avantura - bliska saradnja sa kustoskim timovima i kolaboracije sa vizuelnim umetnicima širom sveta (SAD, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Brazil, Meksiko, Singapur, Turska, itd.) - otvaraju nova polja kreativnosti i izazova. Najnoviji projekat u kojem učestvujem sa jednim radom je “Arhiv neposlušnosti” / “Disobedience Archive” kustosa Marka Skotinija (Marco Scotini) - grupna izložba uvrštena u oficijelnu selekciju ovogodišnjeg Bijenala umetnosti u Veneciji (60th Internatonal Art Exhibition of la Biennale di Venezia).
Da se pretpostaviti da kada ste u "Žurnalu o omladini na selu zimi" utkali citat "Odem u gostionu, našikam se i pravim haos" mogli očekivati da će biti aktuelan i nakon pola veka. Kako Vi doživljavate činjenicu da se ova replika koristi aktivno i danas na društvenim mrežama, kao komentar na određene situacije?
- To je primer moći i magije autentične prezentacije “slike i reči” u dokumentarnom filmu. Upečatljivost tog metoda rada, mnogi od nas prepoznali su još u vreme kada smo kao mladi gledali francuske filmove dokumentarnog stila cinéma-vérité. Ne čudi me da se povremeno dešava da mladi autori koji su u raznim semplovanim verzijama koristili pomenutu repliku, biraju upravo taj pristup rada na svojim uradcima za TikTok ili YouTube.
Jedan ste od mlađih predstavnika Crnog talasa, i uz Pavlovića, Makavejeva, Sašu Petrovića odigrali značajnu ulogu u toj epohi naše kinematografije… Kako danas gledate na “zadatak” koji Vam je pripao kao jednom od autora tada "Novog Jugoslovenskog filma”?
- Neočekivano sam od Avala filma u leto 1968. godine dobio ponudu da radim debitantski dugometražni film. U tom momentu u filmografiji sam imao tek četiri kratka, poprilično uspešna filma (”Nezaposleni ljudi” su dobili Grand Prix festivala u Oberhauzenu, u to doba najznačajnijem evropskom filmskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma, a na Martovskom festivalu u Beogradu nagrađen je film kojeg ste pomenuli u prethodnom pitanju, kao i film “Pioniri maleni”). Kada smo radili kasting i odabir članova ekipe za “Rane radove” - ključne osobe imale su između 22 i 26 godina. Svi smo bili debitanti. Prva rečenica koju sam im rekao bila je: “Moramo napraviti film koji ni vizuelno ni dramaturški neće ličiti na Makove i Žikine filmove”. Ako ništa drugo - izgleda da smo taj “zadatak” ispunili.
Po povratku iz emigracije, svojim filmovima predvideli ste političke i socijalne promene, ratni period i ulogu Miloševića u svemu tome, ali i “precizno zabeležili početak rastakanja Jugoslavije”, šta Vi smatrate najkontroverznijim periodom Vašeg stvaralaštva?
- Kad sam se vratio iz Nemačke - uradivši u tamošnjim produkcijama 8 dokumentaraca i jedan igrani film - nije bilo lako nastaviti sa radom u Jugoslaviji, prećutkujući da mi je tamošnja cenzura zabranila dokumentarac “Javno pogubljenje” i obustavila bioskopsku distribuciju igranog filma “Raj - jedna anti-imperijalistička tragikomedija.” Kao što u Nemačkoj nisam pominjao da su mi filmovi kod nas bili stigmatizovani od 1971, tako i po povratku u zemlju nisam pominjao nemačke zabrane. Prvu priliku za rediteljski rad dobio sam u Srpskom narodnom pozorištu, gde je 1977. na repertoar postavljena “Gastarbajter opera”(napisana u saradnji sa Peđom Vraneševićem). I pored dobrih kritika i prijema od strane pozorišne publike, ne uspevam da ostvarim kontakt sa našim producentima, ni za dokumentarce, ni za igrani film. Odlazim na tek osnovanu Televiziju Novi Sad. Njima je potreban program, direktor kaže: “Ti si imao “idejne greške”, pazi šta radiš!”. Meni je, međutim, jedno drugo pitanje bilo važno: televiziju gleda svaka familija, na selu i u gradu, zajedno i stari i mladi. Kako da formulišem filmske priče koje će biti prihvatljive za to ogromno, milionsko gledalište? A ujedno da ostanem dosledan svojim principima - da ne satrem inovativnost, kritičnost i ironiju? Srećom, tu sam upoznao sjajne direktore fotografije - Ljubu Bečejskog i Arpada Nemeta, a nešto kasnije i Mišu Miloševića - i uspeli smo zajedno za TV Novi Sad i TV Beograd da uradimo deset dugometražnih tv drama. Teme kojima smo se bavili u tim projektima bile su u koliziji sa tadašnjim mejnstrimom (i na televiziji i u filmskoj produkciji) i svakako su baza iz koje je nastala metodologija po kojoj smo napravili nekoliko kontroverznih filmova - u periodu ratnih devedesetih godina - koje pominjete.
Kao jedan od začetnika žanra Dokumentarna drama, a sa druge strane ste i pionir metoda igrano-dokumentarne strukture koja je u ono vreme bila inovantan pristup, a sada se često koristi, šta biste savetovali mladim stvaraocima? Prema Vašem mišljenju, na kom nivou je srpska produkcija danas, kada je nova tehnologija omogućila da se filmska umetnost stvara i bez kilometara filmske trake?
- Digitalna tehnologija u proizvodnji i u post-produkciji video sadržaja svih vrsta, kao i prelazak na digitalnu distribuciju na on-line platformama i u redovnim bioskopima, za nas koji smo u filmskom mediju, veliki je civilizacijski skok. Ova tehnološka revolucija u ogromnoj meri je istinski demokratizovala filmski medij. Produkcija je na svim meridijanima, uključujući i zemlje “trećeg sveta” udesetostručena u odnosu na period od pre samo dve ili tri decenije. Razume se, ovaj tehnološki pomak omogućio je, na žalost, i proizvodnju ogromnih količina pokretnih slika opterećenih kičem, banalnošću, i propagandom. Uz manipulacije i laži, koji za cilj imaju jedino da “uljuljkuju ili raspaljuju” mase. Ali, kvalitetni, misaoni, kritički, romantični i nežni filmovi, još uvek se prave. U Srbiji, ali i u okolnim zemljama sa kojima je ostvarena plodotvorna koprodukciona saradnja zahvaljući našim agilnim produkcijskim kućama koje uspevaju da rade u izuzetno teškim okolnostima, kinematografija je na konstantnom uzlaznom nivou. Ne libim se da kažem da su skorašnji filmovi domaćih autora i autorki (npr. Ognjen Glavonjić, Mladen Kovačević, Mila Turajlić, Nataša Urban, Tea Kovač, Siniša Cvetić, tandem Matija Gluščević & Dušan Zorić - da pomenem samo neke) u rangu značajnijih evropskih i svetskih filmova koje gledam na internacionalnim festivalima. Radujem se što će 52. FEST biti prilika da u glavnom takmičarskom programu premijerno vidimo i tri domaća filma - Mladena Đorđevića, Siniše Cvetića i Marka Đorđevića .
