Hrvatska rediteljka Vanja Juranić u Glavnom takmičarskom program 52. Međunarodnog filmskog festivala FEST ima film “Samo kad se smejem”. Ova hrvatsko-srpska koprodukcija za koju su scenario pisale rediteljka Juranić i Elma Tataragić nastao je tragom jedne sudske presude, inspirisano istinitim događajem i drama je o nasilju u porodici, a glavne uloge igraju Tihana Lazović i Slavko Sobin.
O filmu “Samo kad se smejem”, nasilju u porodici i još nekim temama za sajt FEST-a razgovarali smo sa Vanjom Juranić.
Vaš film “Samo kad se smejem” je u takmičarskom programiu FEST-a, našli ste se u žestokoj
konkurenciji?
- FEST uvek ima dobre filmove. Na FEST-u sam tek drugi put sada, ali i kad sam bila prvi put bilo je tako. FEST mi je u jako lepom sećanju i osim što su bili izvrsni gosti, filmovi koji su prikazani bili su promišljeni. Kako se ne dešava da se na FEST-u mogu naći bilo kakvi filmovi ne čudi da je i ove godine konkurencija žestoka. Ponekad samo pomislim, kad se setim budžeta, kako će se naš mali film nositi sa produkcijama iz sveta koje su rađene sa mnogo para… Mi te novce možemo samo da sanjamo.
U Zadar, koji je morska lokacija sa toplom atmosferom, smestili ste surovo istinitu priču?
- Moram priznati da nisam toliko promišljeno birala Zadar sa namrom da toplo okruženje da priči kontrast. Ali kasnije sam shvatila da je sjajno što je na prvi pogled sve idilično i da taj sukob i nasiljedobijaju jači efekat na ekranu. Ali pre 10 godina, pre nego što sam shvatila da bi koscenaristkinja Elma Tataragić trebala biti deo projekta, mnogo vremena sam provodila u Zadru. I intuitivno su mi dolazile scene, pogotovo te zadarske orgulje taj njighov zvuk koji je i lep i ima neku “hororičnost” u sebi.
Za film ste našli glumce koji imaju tu neku ličnu interakciju da priča izgleda realno na platnu?
- Sa Tihanom sam davno razgovarala o ovom filmu kada sam ušla u prve verzije scenarija. Srele smo se na setu i pitala me šta radim kad sam pomenula ovu priču rekla je da zainteresovana, a imale smo bliske poglede kako bi se ova priča trebala ispričati. Bila sam u preranoj fazi scenarija, još sam radila na materijalu koji mogu bilo kome pokazati te nismo ništa definisale. Nakon nekoliko godina videla sam Tihanu i Slavka na jenom partiju posle premijere nekog filma. Način na koji su razgovarali, način na koji su se zezali, pogledi, osmesi koje su razmenjivali i ta hemija koju oni imaju nametnula je ideju da bi joj partner u mom filmu trebalo biti Slavko. Nisam rekla ništa, napravila sam audiciju, pozvala još nekoliko glumaca iz Hrvatske, ali se onaj osećaj nije ponovio.
Gde god ste u regionu otišli sa filmom žene su se identifikovale sa glavnom junakinjom?
- Problem kod nas, na ovim našim prostorima, ali i u svetu je, zapravo da su žene stavljene u neki kalup i da nismo bile edukovane divoljno da prepoznamo nasilje na vreme. Problem je što ne znamo ni koliiko vrsta nasilja ima, i onda se kroz to naše neznanje na neki način uplete i potreba da budemo deo društva i da igramo ulogu koje nam ono nameće, ulogu žene, majke, supruge… Kad duboko uđemo u te kalupe, i tu dođe i nasilje, iz tih kalupa teško je izaći.
Kažete da se priča o nasilju nad ženama u vama rađala desetak godina, a da ste veoma mnogo
istraživali sve aspekte nasilja?
- Obavila sam opsežno istraživanje i razgovarala sa psiholozilma i psihijatrima koji su bili uključeni u takve i slične slučajave, pa sam tu dosta naučila. I sama sam bila jedna od onih koja bi, pre ovog istraživanja rekla “pa zašto ga ne ostavi”… I tako razmišlja većina ljudi, naznajući da žrtvi nije lako otići jer osim što zavise finansijski od zlostavljača imaju i stigmu društva, da će ako odu iz tog odnosa biti obeležene. Pa ženama i kad upru prst u neke ustaljenje norme hijerarhije koje važe u našem društvu i kažu da im se ne sviđaju, sledi odgovor: “Nećeš se udati. Ostaćeš udeselica”. Ne da joj se da razmišlja svojom glavom.
Da li je u našim, balkanskim sredinama, nasilje nad ženama češće?
- Meni se čini da na zapadu ljudi ne pričaju o tome. Kada sam istraživala za ovaj film najviše me je potresao jedan slučaj gde je žena, u Fransuskoj 60 godina trpela nasilje svoga muža. Onda je pukla kad se njihov sin obesio i ubila je muža sa tri metka u leđa. Bilo joj je dosta svega i nije joj bilo važno što će ona zbog ubistva biti zatvorena. To je slučaj je koji je potresao Francusku, bio po svim novinama, a sve te neke ženske organizacije su se digle da se ona oslobodi. Međutim ona se u zatvoru ubila. Ali to je jedini slučaj koji sam našla tokom dugogodišnjeg istraživanja. O tim stvarima se i na zapadu nevoljno razgovara jer se zna da će taknuti u dublje obrasce ponašanja za koje se zna da se neće tako lako ispraviti.
