Brazilski reditelj Karim Ajnuz na 52.međunarodni filmski festival FEST došao je sa novim filmom “Kraljičina igra” (Firebrand) koji se prikazuje u Glavnom takmičarskom program. Novi Ajnuzov film je istorijska biografska priča o Ketrin Par, poslednjoj supruzi kralja Henrija Osmog. O takmičarskom ostvarenju, koji je njegov prvi film snimljen na engleskom jeziku, režiji, nagradama i još po nečemu Ajnuz govori za FEST-ov sajt.
Iako je „Kraljičina igra“ film o Ketrin Par on počinje i završava se sa kraljicom Elizabetom.
- Divna stvar vezana za Ketrin Par je da bila je usvojiteljka, ona sa Henrijem nije imala dece. Tek u braku sa Tomom Sizmorom, posle Henrijeve smrti, rodila je i umrla na porođaju. Ali kao kraljica podizala je tuđu decu kao svoju. To je momenat od koga počinje film “Kraljičina igra”. Ono što je sjajano kod Elizabete jeste da je Ketrin nije naučila da uzme vlast, ona ju je naučila kako da bude moćna, da bude vlast. Ono što je zanimljivo, posle Henrijeve smti tu je bio Edvard, pa Meri. Više ljudi je pokušalo da vlada ali niko nije ostao na vlasti. To je pošlo za rukom Elizabeti koja kao nezakonito dete nikako nije trebalo da dođe na vlast. Došla ja na nasledni red, ostala na vlasti, i to je pitanje političke strategije. Iako se to samo kratko vidi u filmu Ketrin je bila jedina žena regent dok je Henri bio u ratnim pohodima. Mislim da je tu veštinu prenela na Elizabetu, kojoj se nije desilo da je neko posle kratke vladavine ubije ili zbaci, već je opstala. Ketrin je kao jedina majka koju je Elizabeta znala, u nju utkala vladarsku veštinu.
Jedan Vaš mlađi kolega iz Srbije upitan da najkraće objasni vaš rad rekao je: on je rok-zvezda među rediteljima, u Evropi je umetnik, u Americi dovoljno zanimljiv da jedan producent pređe okean i ode u Berlin da ga angažuje, a u svojoj zemlji je pre svega toga bio među prvima…
- Ne znam da li sam rok zvezda, ali da se ponovo rodim najradije bih bio pop zvezda. Šalim, se naravno, ali mislim da je snaga pop kulture ogromna. Uvek me je fascinirala moć popularne kulture da menja svet.
Tako da mi je drago da je neko smislio da sam rok-zvezda među filmadžijama. Ali nije lako biti filmski stvaralac, nije lako biti danas, ovde, među vama. To je borba. Razgovarao sam pre neki dan sa asistentkinjom koja je čitala moje mejlove i koja konstatuje da razmišljam kao producent i kao reditelj.
Ne, razmišljam kao borac, kao onaj koji opstaje. Kad se uzme u obzir zemlja iz koje dolazim, sredina iz koje dolazim, moja klasna pripadnost, porodica iz koje dolazim, nije lako sebi priuštiti slobodu. Nije lako biti slobodan. A uspeo sam u tome. To je to poštovanje. Sve što radim radim iskreno i sa slobodom. A tož nije ni malo lako.
I da se vratim ovom projektu, najdivnija stvar u vezi sa ovim filmom je da sam se radeći ga osećao slobodnim, a osećao sam se slobodnim zašto što sam imao producenta koji razume da je sloboda jedini preduslov umetnikovog postojanja. To je bila Gabi Tana. Zato ovaj projekat postoji, zato je ovaj film nastao. Nudili su mi iz SAD i Velike Britanije i ranije razne projekte, ali da bih pristao da radim bile su potrebne dve stvari. Prva - da projekat ima smisla, da je reč o filmu koji je potreban, a Ketrin Par je žena koja zaslužuje da o njoj bude snimljen film, treba joj odati priznanje. I drugo, potrebno je uspostaviti saradnju, ne ide to po diktatu: hajde da mi snimiš ovaj film. Kod mene to tako ne ide. Nikada nisam snimio film koji nije po mojoj volji. Divno je i retko to što Gabi ne nastupa iz ugla “hoću da mi snimiš takav i takav film”. Ona razmišlja o tome kakav bih film ja voleo da snimim i trudi se da umetnika podrži.
To čini da se osećam slobodnim. U protivnom ne bih snimio ovaj film. A želeo sam da snimam filmove na engleskom zato što mogu da radim sa sjajnim glumcima i ovi filmovi imaju veću “vidljivost” jer se ulaže više para u promociju i strateški gledano sve to bilo bi dobro za mene. Ali mogao sam da snimam i film u Japanu sledeće godine ili film u rodnom Brazilu. Tako da nije bilo lako stići dovde, ali razlog što još snimam filmove je što nisam bio prinuđen da se kompromitujem. Ta vrste slobode je moje velikom postignuće.
Niste prvi put u Srbiji, niste došli po Beogradskog pobednika, ali ste upoznali našu zemlju, naš grad?
- Da, pomalo poznajem vašu zemlju. Prvi put sam posetio Srbiju kada sam 2019. bio na Kustendorfu. I tu je palo u vodu sve što sam mislio da će Srbija biti. Imam divne uspomene odavde. Posle festivala svratio sam u Beograd i ovde proslavio rođendan. Osmoro mojih prijatelja našlo se tu da proslavi sa mnom.
Fascinantni ste mi, ponekad imam osećaj da sam u nekoj našoj latinskoj zemlji. S jedne strane ste vitalni, familijarni, a sa druge strane ne razumem ni reč od onoga što ljudi oko mene govore, vaš jezik je sasvim drugačiji. Druga stvar koja čini da se osćam kao kod kuće je to što me podsećate na Alžir, odakle je moj otac. Pomalo ste samozadovoljni i ponosni. Ponosni na svoju prošlost kao i mi. Zato mi je boravak ovde inspirativan, divim se tom osećaju ponosa.
Sa prošlim filmom “Nevidljivi život” osvojili ste Beogradskog pobednika za najbolji film, ali i toliko
nagrada da je to gotovo nemoguće ponoviti, je li to teret ili podstrek?
- Nije teret, nikako teret. Zadovoljstvo je. Nije uvek obaveza svaki put nadmašiti sebe. Mogu i da vas razočaram i kao publiku i profesionalca. Ali nagrade nikako nisu teret, pre znak da mogu da snimim sledeći film. U ovom poslu niste sigurni kada će naići sledeći film, to je večita neizvesnost. Kao poslednjih nekoliko godina, više nisam mogao da snimam filmove u Brazilu zbog političke klime, a sada evo opet radim. Ovo je nestabilna profesija. Ne znam da li ću snimiti sledeći film dok se on ne desi. Toliko toga je u igri, sa svakim novim filmom sam uvek nestrpljiv. Kad smo malopre pomenuli pop zvezde, voleo bih ponekad sa sam mogao da budem pop zvezda, kao oni pevači što snime tri hita i imaju tezge do kraja života. U mom poslu se nikad ne zna šta je sledeće, zato nagrade nisu teret, one su uzbudljive. One su znak na kome piše: “Samo radi! Snimaj. Nađi novu priču”. Sa druge strane što više snimam imam veću šansu da zabrljam, ali tu je i šansa da snimim uspešan film. To su dva lica iste medalje. Sigurno ću ljude razočarati u nekom trenutku, ali se nadam da ću kad se to desi biti dovoljno intrigantan da vide film iza toga. Ja režirajući zarađujem za život i nadam se da ću od svog posla uvek moći da živim. Taj život je film. Sa filmom nikad nisi sigurn da li će da “upali”.
Ovaj film je oduševio kansku publiku, a to je za nas najveća preporuka...
- Radujeme što je film tako dobro prihvaćen. Ovo je film na koji sam ponosan, ali i film koji je bilo zabavno raditi. Obično kad je film na kome radiš zadovoljstvo, on je dobar. Ali ne želim pritisak da moram da snimim dobar film. Želim da uvek snimam dobre filmove, znam da neće svi biti genijalni, ali biću srećan ako neki budu dobri, a neki bolji od drugih. Niko nema potpunu kontrolu nad kreativnošću.
Ali jedno znam, uvek ću snimati filmove sa ljubavlju.
