U filmu “Ruski konzul” Miroslava Lekića, koji zatvara 52. Međunarodni filmski festival FEST, a u kome je Žarko Laušević ostvario poslednju ulogu, glumica Paulina Manov igra ulogu supruge Žarkovog lika.
O ovom filmu, saradnji sa nedavno preminulim glumcem i na još neke teme razgovarali smo sa njom.
Kažu da ste za ovu ulogu bili jedini izbor i da je Lauševićeva želja bila da igra sa vama?
- Pre toga smo Žarko Laušević i ja radili „Kalkanske krugove“ i tada smo se upoznali i veoma temeljno smo radili na tom scenariju i na odnosu ta dva lika. Ja u toj seriji igram Magdalenu, njegovu suprugu koja dolazi iz Australije, oni imaju i odraslo dete. Morali smo zaista dobro da osmislimo te biografije; na koji način su oni bili par, kako su se upoznali... Mi smo potpuno razradili tu priču koja se ne vidi u seriji, a tako smo detaljno radili i imali smo mnogo proba i uloge smo tako dobro savladali da smo scene radili iz jednog dubla. Mislim da je taj rad koji smo tada uložili i taj odnos koji smo uspostavili krajnje prijateljski. S moje strane imao je jedno divljenja, a s njegove strane osećala se velika nežnost i ogromna mudrost i duhovitost, bio je veličanstvena ličnost. Dobro smo se uklopili i mislim da je on mene predložio zbog toga jer smo lepo sarađivali. Mislim da se sa mnom osećao sigurnim. I kad sam ga pitala da li me je predložio za ulogu u „Ruskom konzulu“, rekavši mu: „ti si ovde upleo svoje prste“. On je rekao “ti si sve to zaslužila”.
Publika nije imala često priliku da vas gleda na velikom platnu i na FEST dolazite veče posle pozorišne premijere?
- Imala sam pauzu od deset godina kada gotovo ništa nisam radila ili vrlo malo, vrlo neprimetno, a onda je usledio „Toma“. I onda je reflektor ponovo bio uperen na mene i došla sam u fokus. Bila sam potpuno zaboravljena pre toga, ali sam nekako u miru sačeka taj trenurtak, da ponovo dobijem šansu da radim ono jednino što umem da radim. Mislim da mi je rad u pozorištu ono što je osnova, što je baza, a filmska gluma je ista, ali ta analiza koja se dešava u pozorištu često izostane na filmu. Međutim kada radite sa Žarkom onda taj proces nije površan.
Ali glumac radi i kad nema reflektora ka njemu?
- Radila sam dosta na radiju, snimala sam radio-drame za Radio Beograd i davala glasove u crtanim filmovima. Bilo je to 250 epizoda „Štrumpfova“, bilo je „Flinstonsa“, još po nešto. I ja to volim da radim.
To je glumački zahtevno zato što na radiju ili u animiranim filmovima imate samo glas i to je jedino vaše sredstvo kojim možete da se izrazite. To je praktično velika glumačka vežba, rad pred mikrofonom u kome glasom dočaravate sve. Tako da sam u to vreme trenirala, išla na neke radionice Majkla Čehova koje bi mogle da mi pomognu da budem bolja. Neophodno je da budemo profesionalci bez toga nema dalje priče. Ali to da ste dobar čovek to probija, daje onaj finalni sjaj onome što radite. To izbija iz vas i prelazi, što bi se reklo, rampu. To ljudi prepoznaju i to poštuju. Vole kada je neko čovek, a toga je sve manje, ljudi su postali sebični. Govore: „ja, ja“, „meni, meni“, „meni je potrebno“, „meni je važno“, ponašaju se prema drugim ljudima kao da su hologrami, kao da nemaju osećanja. Kao da ih neće nešto povrediti. Globalno je nametnuita neka narcisoidnost koja se neguje kod ljudi, a koja nije dobra.
