REČ UMETNIČKOG DIREKTORA
Prihvatajući se zahtevnog, ali i izazovnog zadatka da posle dve i po godine vratim FEST beogradskoj publici, bio sam svestan da me na tom putu očekuju mnoge, često i jako naporne i stresne prepreke. Pred vama je, najzad, 53. izdanje vašeg omiljenog filmskog festivala, koje nudi čak 115 filmova iz 54 nacionalne kinematografije sa svih meridijana, od Kanade do Novog Zelanda, od Argentine do Japana, od Švedske do Južne Afrike, sa nekoliko posebnih akcenata, pre svega na evropske, regionalne i anglo-američke filmove.
Pojačano prisustvo američke i britanske kinematografije uslovljeno je, između ostalog, i povratkom FEST-a, posle šest i po godina, u Sava Centar, čija publika, sem kvalitetnog art-haus filma, očekuje, ipak, i neke tradicionalnije forme filmske estetike i naracije.
Otuda u Gala programu i nekoliko velikih domaćih filmova, koji će sasvim sigurno dobro komunicirati sa ogromnim auditorijumom velike Plave dvorane, a posebno mi je zadovoljstvo što će na FEST-u biti prikazani povratnički filmovi doajena srpske i jugoslovenske kinematografije Lordana Zafranovića i Slobodana Šijana, ostvarenja koja nas kvalitetom vraćaju na njihove stvaralačke vrhunce prve polovine osamdesetih godina prošlog veka, čije su teme takođe podsetnik na 20. vek, ali na prvu polovinu. I upravo ti filmovi, uz još par naslova iz Gala programa, dali su mi ideju za jednu od novih selekcija na festivalu, pod nazivom „Zbogom 20. vek“, jer se nametnuo utisak da nemali broj autora poseže za ljudima i događajima koji su obeležili ovaj, u sećanjima mnogih još uvek aktuelni period svetske istorije. Bez obzira da li se bave negativnim istorijskim pojavama (Holokaust, sveštenička pedofilija, nesreća na Hejselu) ili biografijama onih koji su čovečanstvo kroz 20. vek vukli napred (Milica Tomić, Konstantin Brankuzi, Serđu Ćelibidake, Bil Evans, Dejvid Lin, Om Kaltum), svi ovi filmovi svedoče o jednom dinamičnom veku koji je nepovratno ubrzao istoriju (ili njen kraj), sa posledicama koje su vidljive i do dana današnjeg.
Ako bih pokušao da u jednoj rečenici sumiram koncept ovogodišnjeg festivala, rekao bih da je FEST 2026 kombinacija tradicije i inovacije.
Tri takmičarske selekcije, svakako spadaju među inovacije. Najbrojnija, mada samo prva među jednakima je takmičarska selekcija evropskog filma, preciznije, filmova iz zemalja Evropske unije. U takmičarskoj selekciji svetskog filma ravnopravno su zastupljeni svi ostali kontinenti, odnosno Azija, Afrika i Latinska Amerika, a tu se mogu naći i neki, po mom mišljenju, najkvalitetniji filmovi na festivalu. Najzad, regionalna selekcija, uz već pomenute srpske filmove, donosi i izuzetno kvalitetne naslove iz Hrvatske, Severne Makedonije, Rumunije, Grčke, Turske i sa Kipra.
Gotovo potpuni izostanak studijskog američkog filma biće nadomešten programom najznačajnijih nezavisnih američkih filmova, omeđenih festivalima koji već decenijama pronose slavu „US indie“ filma po svetu Sandensom i Trajbekom, prigodno nazvanim po najpoznatijim karakterima njihovih osnivača „Trevis Bikl i Sandens Kid“.
Britanska kinematografija je ove godine pokazala izuzetnu vitalnost i kreativnost, tako da predstavlja okosnicu programa „Igra prestola“, uz još nekoliko filmova zemalja nekadašnjeg Komonvelta.
Centralni program nostalgije oslanja se na nekada izuzetno popularni i cenjeni segment FEST-a „Vidici“, koji je u prvoj polovini sedamdesetih osmislio i uspešno vodio proslavljeni Dušan Makavejev. U ovoj selekciji, nazvanoj „TBC (Trash, Bizarre, Cult) u sitne sate“, publika će moći da vidi premijerne nove filmove koji pomeraju granice ukusa i granice prihvatljivog, bez obzira kom žanru pripadaju, ali i premijerna ostvarenja iz sedamdesetih, koja su se mogla (a nisu) naći i na izvornim „Vidicima“.
Najzad, nostalgiji pripadaju i dva programa, nevelika po broju naslova, ali ništa manje značajna kako za prošlost tako i za budućnost FEST-a. „FEST panteon“ donosi najnovije filmove autora koji su dugo prisutni kako na FEST-u tako i na svetskoj filmskoj sceni, dok selekcija „Dečja parada“ reafirmiše program prisutan na FEST-u od samog početka, u okviru koga će najmlađa publika, mnogi i po prvi put, osetiti delić festivalske atmosfere u i ispred Plave dvorane Sava centra.
Konačno, ako bi verni posetilac FEST-a, odgledavši dobar deo ovogodišnje ponude, mogao da nađe neki zajednički imenitelj ili centralnu nit koja opseda (opterećuje) većinu autora, to bi svakako bio zbir sledećih tema, koje su naslonjene a često i zavise jedna od druge: unutarporodični odnosi kao manifestacija sve prisutnije disfunkcionalnosti, rad i adaptacija na nove sredine kao posledica sve češćih migracija, afirmacija različitosti i nekonformizam, bilo kroz polnu ili rasnu pripadnost, bilo kroz seksualnu ili ideološku orijentaciju, preispitivanje prošlosti da bi se shvatila sadašnjost i naslutila budućnost, pokušaji, često neuspešni, malog čoveka da se odupre mašini zvanoj globalizacija…
Neću, na kraju, iznositi svoje preporuke, mada, priznajem, nije lako prolaziti kroz lavirint od preko stotinu filmova, kroz deset sala i deset programskih celina.
Nećete pogrešiti ukoliko se opredelite za ono što vam intuitivno najviše odgovara, ali bih skrenuo pažnju samo na jednu, meni izuzetno bitnu, činjenicu. Manje od četvrtine filmova sa ovogodišnjeg FEST-a naći će se kasnije na bioskopskom repertoaru, što dovoljno govori kako o ekskluzivnosti, tako i o osveženoj koncepciji jesenjeg festivala.
Po prvi put u oktobarskom terminu, ali nadam se, po 53. put u srcima svih ljubitelja sedme umetnosti…
