Posle nagrade za najbolji debitanski film na 46. FEST-u 2017, za “Afterparty”, Luka Bursać vraća se na 52. FEST svojim noviim filmom “Videoteka”, koji potpisuje kao reditelj i scenarista. “Videoteka” je omnibus u kome nakon neuspele pljačke, glavni junak utočište pronalazi u napuštenom video-klubu, a tri filma koja će odabrati da pogleda, pošto je primoran da u tu provede noć, odvešće ga u čudesne svetove filmskih priča.
Za sajt FEST-a razgovarali smo sa Lukom Bursaćem o novom filmu i njegovim protagonistima.
Film „Videoteka“, kojim se predstavljate na 52. FEST-u, u sebi sadrži toliko različitih rediteljskih stilova. Šta se krije iza izbora filmskih priča koje su se našle u videoteci po kojoj je film nazvan?
- Poneo sam se kao neki reditelj početnik, željan da pokaže šta sve ume, što očigledno govori o tome da nisam čovek koji uči na greškama i da se i dalje ponašam kao debitant. Čini mi se ipak da će me iskustvo pravljenja ovog filma najzad naterati da prihvatim neminovnost odrastanja. A priče su u ovom slučaju mešavina uticaja i iskustva, neke čudne geografije u kojoj sam se tada nalazio. Kliše je reći da svaki od ovih “Videoteka” junaka predstavlja i neki deo mene, ali tako je. Spomenuo bih i sjajnu antologiju Ane Radin “Priče o vampirima”, jedan zaboravljeni dragulj i antropološku studiju o motivu vampirizma u jugoslovenskoj i sprskoj književnosti, koja je za mene tada bila vrlo dragocena.
Kao i u filmu „Afterparty“ stiče se utisak da je muzika Hermana Kopa zasebna filmska linija. Je li to bio cilj u “Videoteci”? Da ona bude peta priča?
- Nije, ali preneću mu vaš komentar pa nek sledeći put razmisli ida li će da se pravi pametan. Ja sam se sa Hermanovom muzikom naravno upoznao kada sam prvi put gledao opskurni zapadnonemački klasik “Nekromantik” koji se inače bavi temom nekrofilije. Ta njegova teška istovremeno melodična violina mi se učinila kao nešto onozemaljsko, nešto poput obredne muzike koja vas šalje u trans, tako da sam zapravo vrlo rano odlučio da ga želim u svojoj ekipi. Teži deo je bio pronaći čoveka o kom u tom trenutku nije postojao nijedan podatak na intrenetu, koji ne koristi mobilni telefon i nema mejl. Ali to je neka druga priča.
Jedan od vaših protagonista iz “Videoteke” kaže da radeći sa vama ima slobodu, sa druge strane sam
film završavate tako da glavnom junaku dajete slobodu izbora, ali i priliku da sam izabere slobodu…
Koliko je sloboda bitna odlika vašeg dosadašnjeg rada?
- Sloboda je pre svega odlika mog karaktera i posledica jednog specifičnog vaspitanja i okolnosti koje su me oblikovale, pa se taj duh verovatno preliva na moj stil rada i način na koji doživljavam stvaralački proces. Mislim da je sloboda zapravo jedan talenat prihvatanja neizvesnosti i želja da se po svaku cenu sačuva radoznalost. A to se najbolje testira kada tu slobodu treba da damo drugome. Mrak i ispraznost koje ste prikazali u “Afterpartiju” definisali ste kao vapaj mladog čoveka da se spase.
Šta je bio porivi i predumišljaj sa kojim ste se upustili u “Videoteku”?
- Sećam se da mi je neki tip tokom jedne pijane svađe rekao da “Afterparti” niko nije hteo da gleda zato što je to film bez nade. On je to verovatno zaboravio sledećeg jutra, ali ja sam zahvaljujući njegovom komentaru doneo odluku da više neću praviti filmove u kojima nema nade.
Kažete da volite kad Vam glumci veruju i kad su hrabriji od Vas. Glumcima “Afterpartija” puštali ste, kako ste rekli, Matea Garonea, Andreu Arnold, “Groznicu subotnje večeri”, nekoliko puta. Čime ste
inspirisali ekipu “Videoteke”?
- Ovog puta su oni mnogo više inspirisali mene. Svojim talentom, hrabrošću i igrom. S obzirom da se u ovom filmu provlače motivi horora bilo je jako zanimljivo gledati kako se glumci snalaze u takvoj atmosferi i nekim primalnim emocijama kao što je strah. Proces je bio prilično organski pa intiman, uz dosta igre, vrištanja, eksperimentisanja, muzike. Takođe bih spomenuo i Minu Lazarević koja je sjajnom scneografijom pomogla da se stvori čitav jedan svet i igralište koje će dodatno inspirisati glumce.
