Uz Pejnovu “Bartonovu akademiju” 52. Međunarodni filmski festival FEST otvoriće rediteljski debi glumca Radivoja Raše Bukvića, kratkometražni film "Još jedan dan".
Glavnu ulogu igra Mira Banjac, a za svoj rediteljski debi, popularni glumac je pisao i scenario. O svom rediteljskom debiju, članstvu u Glavnom žiruju 52. Festa i još po nečemu Raša Bukvić govori za naš sajt.
Opet ste na FEST-u ovog puta u više uloga, šta za ovaj festival za vas znači?
- FEST je festival koji je obeležio moje studiranje, kada smo mogli da za male pare u raznim beogradskim bioskopima formiramo neki svoj ukus kao glumci studenti, a posle toga i kao odrasli ljudii. Moje sećanje seže na neku 96, 97, posle toga na neke 2000-te sa obzirom da 10 godina nisam bio u zemlji.
Vaš rediteljski prvenac na neki način otvara FEST…
- Vrlo sam se obradovao kada sam shvatio da je umetnički direktor Jugoslav Pantelić u mom petnaestominutnom, kratkom filmu prepoznao elemente koji zaslužuju da ovaj film bude prikazan na FEST-u i ovo je srpska premijera filma.
Ove godine pripala Vam je i uloga predsednika žirija u FEST-ovom glavnom programu?
- To je veoma različito od svega što me je do sada vezivalo za FEST. Prethodnih godina učestvovao sam kao glumac koji je došao na promociju svog filma, da branim i obranim raznorazne dramaturgije koje su tada bile prikazivane. Ali ovo je prvi put da se
od mene očekuje mišljenje. Ja sam pre svega bio polaskan uopšte idejom da ja to mogu da radim, a onda u kratkom razgovoru sa Jugoslavom Pantelićem, umetničkim direktorom festvala, sam shvatio da on zaista ima povjerenja u mene. Moram da se oslonim na sopstveni ukus i da prvi puta na neki način javno kažem svoje mišljenje o filmovima.
Osim što sam sa jedne strane polaskan, s druge strane tu je svest da je to odgovornost: treba sada naći argumente zašto je nešto dobro, zašto treba da prođe, a nekad treba pronaći elemente zašto nešto nije dobro i zašto ne treba da dobije nagradu. Što me stavlja u poziciju vruće stolice, ali siguran sam, znajući sebe, neću samoinicijativno donositi mišljenje. Zato što sam predsednik žirija, imam odgovornost da sa ostala četiri člana nađemo najbolje moguće rešenje za ovogodišnje nagrade.
Vaš film na neki način otvara Fest pored jednog kandidata za Oskara?
- Jeste lepo i velika su očekivanja… I publike, isto tako. Aleksanar Pejn i Radivoje Bukvić - to na prvi pogled apsurdno zvuči, ali lepo je što je tako. To me raduje jer mislim da kratki metar zaslužuje prostor u biskopskim salama pored dugometražnog filma.
Nekada su se takvi filmovi prikazivali umesto reklama. Nadam se da će to vreme da se vrati i da će kratki metar dobiti svoj prostor.
Kako je nastao "Još jedan dan"?
- Suština filma je putovanje, putovanje priče, putovanje kulture u druge kulture sa ciljem da se pokaže šta je to što mi imamo. Već nekoliko godina relativno uspešno razvijam scenario sa radnim naslovom “Antitalenti”. Sa obzirom da nikada nisam režirao, moja koleginica Jovana je predložila da za početak režiram nešto kratkog metra. Što sam oberučke prihvatio. Nadahnut time za vrlo kratko vreme sam napisao ovaj scenario. Ne znači da se tome nisam posvetio, ali pišući dugometražni film ostali su neki repovi koje sam morao da izbacim. U žalu za tim scenama nastao je ovaj film.
Rekli ste na pres konferenciji da je “Još jedan dan” veoma lična priča?
- Priča je nadahnuta poslednjim danima života moje bake koja je imala dostojanstvo i u starosti i nije htela poslednje dane da provede po bolničkim posteljama. Tako da sam delom ja onaj Boško koji iz Kanade šalje pisma… Samo je moja sudbina malo drugačija, ja sam se vratio. Poslednjih nekoliko puta kada sam video baku, kretala se samo po kući, bila je nemoćna, ali se nije dala. U jednom trenutku frižider se ugasio. Ona se dogegela do frižidera, počela da ga mazi i da mu tepa. Nakon nekog vremena frižider se uključio kao i svaki uređaj koji ima termotstat. Ona se obradovala i vratila. Nakon 15-tak minuta i situacija se ponovila, nikako objašnjavanje funkcionisanja termostata nije pomoglo. U jednom trenutku shvatim da moja baka radi fizičke vežbe, da je to njena teretana u kući i da je jedina stvar koju ona može da radi da ode do tog frižidera, da je to jednina mašina u kući koja daje zvuk i sa kojom ona može da komunicira. To me je jako dirnulo,
shvatio sam da se ona bori za još jedan dan. Imala je ona jedan izraz kad je pitaju kako je, govorila je: “dan po dan”. To je bila početna ideja.
Koji su vaši rediteljski uzori?
- Volim Tarkovskog. Volim Sašu Petrovića. Pomenuo sam na pres konferenciji Tarantina, naravno volim Skorsezea, koji je trenutno jedan od najboljih živih “storitelera”. Volim Fatiha Akina. Volim Lika Besona u ranijoj fazi. Volim Andreja Zvjaginceva i ima ih još. Sve su ljudi koji su uspeli da na svom filmskom platnu prikažu svet koji najbolje poznaju, a to su oni sami. To su reditelji koji su se bavili sobom, pišući
svoje scenarija istraživali su svoje strahove, svoja očekivanja, svoju genetiku, svoju istoriju. Kažu da ste za sve svoje uloge prolazili rigorozne kastinge sem za onu pored Endi Mekdauel…
-I tu sam prošao rigorozan kasting iako sam već bio dobio ulogu, s tim što je rediteljka insistirala, da u toj ulozi budem ja. Ali bio je to ozbiljan rat između rediteljke i l'Oreala koji je želeo da kasting bude proširen i na Nemačku i druge zemlje. Ona ih je na kraju
uverila da sam ja pravo rešenje.
Kažu da ste tom ulogom osvojili srca najvećeg broja žena na svetu, jer nema žene koja ne voli kozmetiku. Jeste li zažalili zbog te “neumetničke” uloge?
- Jeste tačno. I nisam zažalio. Ima to svoje prednosti, ali i mane. Svi vas vide, a nekad zatreba da “delujete poznato”… I dok to donosi više “medijalizacije”, popularnost iz reklama nije prava popularnost, posledica je fizičkog izgleda. Sve se može protumačiti nekim talentom ili nekim radom na sebi. To kad imate, tu neku početnu prednost, je jednostavno dar od Boga, imate neku visinu, neku boju očiju. Na tome kasnije mora da se poradi. Zato ima ona poslovica koja kaže kad glumac dobije aplauz mora da vodi računa da li je to oda njegovom talentu i njegovom radu. Ako je aplauz samo za talent ili daru, tada to ne pripada njemu, aplauz pripada Bogu koji mu je to dao. Ako pripada
njegovom radu, onda je on unapredio neke svoje veštine, naučio neki jezik, smršao 20kg za ulogu i onda taj aplauz svakako pripada njemu. To je prava nagrada za glumca.
